Свети пророк Исаија

Време пророчке службе светог Исаије било је тешко време у животу јеврејског народа. У дане овог великог пророка Израиљско царство је престало да постоји, а Јудејско је одживљавало своје последње године пред Вавилонским ропством. Овај болни удес, потчињење "изабраног народа" под тешку руку незнабожачких царева, био је јеврејском народу наказање од Господа зато што се одметнуо од Бога, све више и више тонући у безакоњу и идолопоклонству. Нарочито је Царство израиљско силно отступило од завета Божјег, због чега га убрзо и постиже казна, док је у Царству јудејском повремено блистала нада на бољу будућност. И што се у Јудеји није потпуно угасио огањ свете ревности по Богу, и што је Господ оклевао са казном, има се у главноме захвалити пророчкој делатности светог пророка Исаије.

Пренос моштију Светог оца Николаја

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17).

Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов

Чесно престављење овог светог апостола и еванђелиста, девственика и омиљеног ученика Христова празнује се двадесет и шестог септембра; под тим датумом се и налази његово свето житије, опширно описано. А осмога маја спомиње се целебни прах који је на чудесан начин излазио из његовог гроба.

Пошто, наиме, свети Богослов поживе више од сто година, потрудивши се много у Благовести Христовој, он узе седам својих ученика, изиђе изван града Ефеса, и нареди ученицима да му ископају гроб у виду крста. Онда сиђе жив у тај гроб, и би погребан. Када то чуше браћа хришћани у Ефесу, они дођоше и отворише гроб светог Богослова, али тело његово не нађоше у гробу. Оплакавши много његово пресељење, они се вратише у град.

Појава Часног Крста у Јерусалиму

По престављењу првог хришћанског, благоверног и благочестивог цара, светог Константина Великог, на царски престо седе његов син Констанције који нагињаше злочестивој јереси Аријевој, који хуљаше Сина Божјег. Тада се, на посрамљење злочестивих јеретика а на уверење неверника и на учвршћење православних, показа дивно знамење у светом граду Јерусалиму: у дане свете Педесетнице, 7. маја у девет сати пре подне појави се на небу Часни Крст Господњи, који сијаше неисказаном светлошћу, јачом од сунчане. Сав народ, и верни и неверни, у великом страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Часни Крст се простирао над Голготом па све до изнад Горе Маслинске, удаљене петнаест стадија од Голготе. Ширина Часнога Крста одговарала је његовој дужини. А лепота Крста беше као лепота најлепше дуге, те привуче на себе погледе свију.

Света великомученица Ирина

У она времена када проповеђу светих апостола засија светлост свете вере хришћанске људима погруженим у таму идолопоклоничког незнабожја, живљаше у граду Магедону мали цар, по имену Ликиније. Он имађаше жену која се звала Ликинија. Њима се роди кћер коју назваше Пенелопа. Када она поодрасте и напуни шест година, показа се необично лепа у лицу, те лепотом својом превазилажаше многе своје вршњакиње. Отац њен сагради за њу далеко од града на веома живописном месту кулу са много одељења, која сва беху богато и раскошно намештена и украшена. Наслоњаче, столови, светњаци, постеље, посуђе, све то бејаше од чистога злата. У такву кулу настани цар своју кћер Пенелопу са тринаест дивних девојчица, и понамешта тамо своје златне богове, идоле, да чувају његову кћер. И одлучи цар да она живи у тој кули до свог пунолетства, док не стигне за удају. И одреди неку чесну cтарицу Карију да јој буде васпитачица, да стално буде поред ње, и да с њом буде за трпезом, и повери јој управу над свима девојчицама. Осим тога Ликиније постави својој кћери за учитеља једног честитог и благоразумног старца, по имену Апелиана, да сваки дан долази код ње и учи је књижној мудрости. И тако девојчица проведе шест година и три месеца. А кад напуни дванаест година, отац њен стаде размишљати за кога од угледних кнежевских синова да је уда.