Актуелно

Порука Светог и Великог Сабора Православне Цркве

П О Р У К А
Светог и Великог Сабора Православне Цркве
православном народу и сваком човеку добре воље

Песмом хвалимо и славимо Бога „милосрђа и сваке утехе” што нас је удостојио да се у току недеље свете Педесетнице (18. – 26. јуна 2016.) састанемо на Криту, где су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у првим годинама живота Цркве. Благодаримо Једном у Тројици Богу што је благоволео да у једнодушности окончамо заседање Светог и Великог Сабора Православља који је сазвао Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатељâ помесних аутокефалних Православних  Цркава.

Верно следујући примеру светих Апостола и богоносних Отаца, и овај пут смо проучили Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Као темељ нашим богословским трагањима служило нам је уверење да Црква не живи за себе. Она преноси сведочење Јеванђеља благодати и истине. Она свој васељени нуди дарове Божје – љубав, мир, правду, помирење, силу Крста и Васкрсења, ишчекивање вечности.

Српска Православна Црква поздравља одлуку УНЕСКА којом је одбијен предлог за пријем тзв. Косова у ову организацију

Српска Православна Црква поздравља одлуку УНЕСКА којом је одбијен предлог за пријем тзв. Косова у ову организацију. Србија и Српска Православна Црква су све време тражили одлагање ове расправе, како би се избегла непотребна политичка конфронтација, али пошто захтев Србије није усвојен, приступило се гласању које је показало да у УНЕСКУ ипак не постоји спремност да се доносе исхитрене политичке одлуке које угрожавају безбедност културне баштине и дијалог који Београд већ води са Приштином.

Очигледно је да се питање духовне и културне баштине не може решавати политизацијом посебно у ситуацији где је након рата на Косову и Метохији уништено толико много хришћанских православних светиња и гробаља. Поверење се мора градити делима, а не речима, а понајмање негирањем веома тешке ситуације у којој већ годинама после рата живи наш верни народ и наше светиње на Косову и Метохији.

Зато и овом приликом Српска Православна Црква позива на дијалог и изградњу поверења као једини пут за решавање свих проблема и захваљује свим оним земљама које су дале подршку путу дијалога и разумевања.

Саопштење за јавност: Помозимо мигрантима у нашој земљи

Свети Архијерејски Синод, на својој јучерашњој седници примио је с одобравањем извештај Човекољубља, Добротворне фондације Српске Православне Цркве, о његовом помагању мигрантима у нашој земљи од првих дана њихове појаве до дана данашњега.

Наиме, у сарадњи са Комесаријатом за избегла и расељена лица, као и са својим иностраним партнерима, Човекољубље дели помоћ у храни, хигијенским средствима, пакетима за бебе, средствима за дезинфекцију, контејнерима са туш кабинама, са тоалетима итд. Као што је чинило Човекољубље и Црква уопште прошлих деценија са десетинама и стотинама хиљада домаћих избеглица и расељених лица, са истом љубављу и жртвом то чини Црква и са свим страдалницима из Сирије и Ирака, као и неких других држава са Блиског истока, Азије и Подсахарске Африке. Поневши недавни крст страдања, патње и прогона сопственог народа мање више од истих узрочника, Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ, а народ да им отвори своје срце и душу.

Артемијева секта – парасинагога=парацрква

Свети Василије Велики, кога недавно прослависмо, дели отпаднике од јединства и заједнице Цркве на три категорије: јереси, расколи и парасинагоге (канон 1). Наш брат Артемије (Марко Радосављевић)1 није јеретик иако све осим себе оптужује и клевета за јерес или чак за „свејерес". Групица његових следбеника тешко да се може назвати и расколом јер нема ни територију, ни храмове, ни народ (осим групице од педесетак до стотинак или, највише, око сто педесет присталица).

Артемије и његова секта отпадникâ од Цркве права су, по светом Василију, парасинагога, попут, рецимо, парасинагоге Мираша Дедеића у Црној Гори (код наших муслимана у Рашкој области то је Зукорлић, али за њих и не важе хришћанска назвања, јер нису Црква него иноверна „верска заједница"). Ова Артемијева група, секта артемијеваца („артемаша", како их зову православни Срби на Косову и Метохији), отцепила се, на челу са њим, не само од Српске Цркве - Пећко-београдске Патријаршије - него и од свих канонских аутокефалних Православних Цркава, јер га нико не признаје нити општи са њиме. Изузетак су можда неки од секташа „старокалендараца", попут кипријановаца, махом појединци, такође међусобно подељени. Артемије сматра за себе да припада „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви", али, како сам му већ писао, то је нека виртуелна величина, „невидљива Црква" протестантског типа, којој је он самоназвани поглавар. Као такав, он на својим псевдослужбама - авај, псевдолитургијама! - не спомиње ниједног канонског православног патријарха или архиепископа него помиње, изгледа, „свако епископство православних", а право таквог помињања канонски имају од светих Сабора само поглавари аутокефалних Цркава. Зато се Артемијева секта - парасинагога - може назвати „аутокефална парацрква", јер парасинагога то и значи.2 Он је сâм себи и епископ и самозвани поглавар („автокефалос", уствари акефалос). Ако се не покаје и не врати јединству Цркве Српске, Православне, односно истински Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске Цркве, умреће као расколник, попут Антонија Абрамовића и садашњег Мираша Дедеића у Црној Гори.