Jош нешто поводом Белог анђела, Милешеве, Завода за заштиту споменикâ културе...

Епископ бачки др Иринеј

Jош нешто поводом Белог анђела, Милешеве, Завода за заштиту споменикâ културе...

Ауторство над Белим анђелом и над свим уметничким делима и културним добрима створеним у окриљу Цркве и за Цркву припада Цркви. Исто тако, духовно и правно власништво над њима припада Цркви, а никако држави, или Заводу за заштиту споменикâ културе, или неком трећем. Ако прихватимо чињеницу духовног и правног власништва Цркве, онда је заиста тачно да власник Белог анђела није епископ милешевски Филарет (за "гласило берлинске Србије" и за госпођу Павловић-Лончарски он је, јел᾿те, само Филарет; за убудуће слободан сам да им предложим употребу надимка Фики или Фића, просто из милоште).  Али да ли из тога нужно следи да је власник Завод, којим поносно руководи и који достојно представља госпођа Павловић-Лончарски? Даље, савршено је тачно и то да Бели анђео, као и много тога, није само духовна вредност, сакрално благо, елеменат култа или, прецизније речено, црквеног богослужења, ремек-дело православне и општехришћанске уметности и, најзад, – али не и на последњем месту, – светиња у сваком смислу, него и културно добро наше државе. Али да ли из тога следи да је "Министарство културе једино надлежно" за њега или да, милошћу Завода, банкари имају више права да њиме располажу него епископи Цркве? Не бих баш рекао! Пре бих рекао да је начин размишљања којим одишу речи госпође Павловић-Лончарски ригиднији од онога којим се, у освит Стаљинове ере, одликовао народни комесар совјетске просвете Анатолије Васиљевич Луначарски, бранилац, упркос идеологији, угроженог културног и историјског наслеђа Русије.

Госпођа Павловић-Лончарски "брани" Белог анђела од владике, од Филарета који је, дабоме, "привремено" у Милешеви, за разлику од вечитог Завода. Ни најмање се, наравно, не ишчуђавам што су њеном срцу ближи милосрдни банкари него немилосрдни владика. Она ту заборавља тек једну ситницу: ништа не зарађује Филарет; све зарађује Милешева, односно Црква. Ништа, па ни кола у којима путује, а за која га оптужује патриотско гласило Блиц (изворно Blitz), није Филаретова својина: све припада Епархији, што ће рећи Цркви. Све чиме данас располаже владика Филарет (за неке Филарет) остаће Цркви; ништа неће наследити ни родбина ни пријатељи.

Да ли је исти случај код милосрдних банкара, па и код саме њихове душебрижнице госпође Павловић-Лончарски, засад остаје тајна. Но поред овог душебрижништва и добровољног адвокатисања банкама, – што прота Велибор Џомић, очигледно злонамерно и са предумишљајем, а противно свим евростандардима, проглашава притиском на суд, – госпођа директор Завода би можда могла да одвоји мало од свога драгоценога времена и за разматрање следећих чињеница:

  1. Милешева прокишњава, а Завод никако да то примети;
  2. Милешеву угрожава влага, а Завод има преча посла, и
  3. ближи се јубиларна осамстота годишњица Милешеве, а Заводу ни на крај памети не пада да почне са чишћењем милешевских фресака.

Немојмо имати милости према Филарету, који хоће да и богата Милешева нешто заради, а не да зарађују само сиромашне банке, али га амнестирајмо бар по тачкама 1, 2 и 3!

Напослетку, остављам тужну и, веровали или не, добронамерну иронију и најозбиљније закључујем изјавом захвалности госпођи директорки Завода што је овим својим јавно изреченим ставовима и оптужбама само учврстила и убрзала већ поодавно присутну жељу и намеру већине – а рекао бих и свих – епископа са подручја Србије да наша Црква што пре оснује и организује свој Завод за заштиту. Закон јој то омогућује, а има и доста заштитара са највишом стручном спремом коју прати свест о томе да Милешева и све остале српске православне светиње нису мртви музејски или археолошки садржаји него живи источници и расадници живота, духовности, културе, и да је синтеза бриге за њихово очување у што аутентичнијем облику и за њихову функцију у реалном животу Цркве и културе једини могући курс у будућности, како са црквеног тако и са заштитарског становишта. За госпођу Павловић-Лончарски и њене истомишљенике наћи ће се, верујем, неког посла и онде где неће на сваком кораку сусретати ликове попут милешевског Филарета и њему сличних, несвесних своје привремености и безначајности, а притом – о ужаса! – уверених у своју мисију, своја права и своје обавезе према светињи којој свим бићем служе, онако како знају и умеју, свесни тога да ће им мало ко рећи хвала, а да ће их кудити и клеветати многи, чак и они који би, по природи ствари, требало да су им најближи савезници, па и сарадници.

Говорећи о другима, свако говори најпре о себи. То важи и за госпођу Павловић-Лончарски, за проту Џомића и за мене.