Нове књиге

Нови број Теолошких погледа

Крајем септембра 2014. године из штампе су изашли нови Теолошки погледи (XLVII година излажења, друга свеска за 2014. годину) – на укупно 288 страна (стр. 213–500).

Нови Теолошки погледи читаоцима најпре доносе превод патристичког текста – превод Поуке девици коју је писао Евагрије Понтијски (са старогрчког превео Лазар Нешић) (стр. 215–222), а затим следе радови савремених домаћих аутора – богослова и историчара. У новој свесци версконаучног часописа Теолошки погледи објављени су следећи научни радови:

Два нова издања Епархије захумско-херцеговачке и Митрополије дабробосанске

"Тумачење молитвеника" и "Православна жена и породица у савременом свету" јесу два нова наслова која су, у оквиру издавачке делатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске, објављена са жељом да буду на корист обичном верујућем човеку.

"Тумачење молитвеника" као дело које је у основи мали православни катихизис и зборник "Православна жена и породица у савременом свету" у коме су садржане поуке у вези са многобројним питањима које реално муче многе у овим турбулентним временима када је породица пред великим искушењима, заиста јесу литература која има своју практичну вредност у времену садашњем.

Ове две књиге спадају у низ дела мисионарске садржине спремних да буду објављена у што скорије време, а која би, као таква, у једнакој мери била од помоћи нашем свештенству у подвигу ширења речи вере унутар народа који им је поверен, а такође и самим верницима у упознавању са истинама Православља.

Најискреније, надамо се да ће оно што је замишљено, вољом Божијом бити и остварено, те да ће не само ове две књиге, него и будуће, бити на добробит свакоме од нас.

Ново издање манастира Жиче

У издању Манастира Жиче, с благословом Епископа жичког г. Јустина,  изашла je из штампе нова књига Архимандрита Емилијана сименопетритског

ТРЕЗВЕНОУМНИ ЖИВОТ И ПРАВИЛА ПОДВИЖНИЧКОГ ЖИВОТА, тумачење канона Светих Отаца Антонија, Августина и Макарија.

У наставку доносимо предговор Теодора Јангуа, професора Теолошког факултета у Солуну:

Старац Емилијан Симонопетритски, у текстовима који се налазе у овој књизи, враћа се кроз Светоотачку мисао и дух учењу Светих Отаца и ономе како је Црква кроз многе векове живела у Византији.

Он тумачи Каноне који се односе на живот монахâ, такозвана Правила подвижничког живота, најосетљивијим теолошким и духовним чулом.

Др Зоран Крстић: Црква у друштву

Из штампе je изашла књига „Црква у друштву - у прошлости и садашњости“ аутора др Зорана Крстића. У наставку доносимо предговор аутора:

Широм хришћанског света 2013. година је била посвећена прослави 17 векова од Миланског едикта. Писало се и говорило о разлозима, значају и последицама за историју Европе, па и шире, толико важног „Константиновог обрта“. „Тада је почео да се обликује један нови свет, свет који је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо“ (Р. Радић). Тај свет чији су се обриси помаљали давне 314. године је још увек наш свет. То је почетак наше културе (у социолошком смислу) у којој од онда, па до дана данашњег, живимо и која нам омогућује да формирамо специфично, наше разумевање сопствене личности, а затим и разумевање другога, разумевање живота, Бога, Његове творевине као и друштва и историје. Један од основних стубова тог нашег света, али не и једини, је јудео-хришћанско предање. Међутим, тај исти наш свет је током 17 векова доживео толико много трансформација, разноврсних, па чак и суштинских промена да се многи с правом питају да ли уопште можемо да говоримо о једној култури или је, напротив, свака потоња епоха настајала као негација претходне. Ово се питање нарочито оштро поставља у односима између традиционалног, предмодерног друштва и модерности, односно постмодерности како се карактерише савремени историјски тренутак. У неким другим хуманистичким наукама било би парадоксално и само помињање предмодерног друштва, сем као историјске чињенице, али за теологију и пре свега, практично богословље, то није случај.

Предраг Петровић: Богословље божанских имена

Протођакон Предраг Петровић: Богословље божанских имена.  Есхатолошко- историјски приступи божанском откривењу, богоименовању и богопознању

Не узимај име Господа Бога твога узалуд, јер неће очистити Господ Бог твој онога који узима име његово узалуд. (Из. 20, 7)

Када говоримо о богоименовањима у светоотачким списима, најпре полазимо од „Тајне Христове“ која именована као „Тајна“ неизбежно покреће теме везане за конкретан начин постојања. У богословским пројекцијама апостола Павла, Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника Тајна Христова као начин постојања подразумева еклисиолошке хоризонте постојања, на тај начин што они за православни хришћански свет представљају богочовечанске, односно богоустановљене есхатолошко-историјске начине постојања откривене у Личности Оваплоћеног Сина Божијег, мимо којих богопознање није могуће. У том смислу било какви људски напори ка богопознању морају најпре проћи кроз богослужбени символизам Тајне Христове како би се не само привремено историјски показали него и опстали у Тајни Христовој, односно били одржани за Будући Век. Иако и Дионисије Ареопагит и Максим Исповедник у својим списима нуде управо овакав, дијалектички однос између богоименовања и богопознања, ипак се Дионисије експлицитније бави овим темама. Истовремено морамо имати у виду неоспорну чињеницу по којој мимо богословља Максима Исповедника не можемо лако откључати многодимензионалне свештене исказе у начину изражавања Дионисија Ареопагита. Богословска проблематика богоименовања, исказана или пак протумачена многим комплексним начинима у њиховим списима, односи се на свезу божанских и космолошких, односно есхатолошко-историјских димензија постојања човека и света. Створени свет сам по себи није и коначни циљ нашег живота, због тога што божанско уређење света има свој основ у будућим начинима постојања који се огледају у нарочитој заједници људи са Богом.