Наука

Свети изданци владарске породице

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота.

Игуман савински Макарије: Љубав која се остварује у слободи је основ односа Бога и човјека

Утврђујући ученике у вјери и обећању које је донио на земљу, Христос каже да ће се Он вазнијети на небеса како би умолио Оца да пошаље Духа утјешитеља, који ће свједочити истину у овоме свијету. Господ све чини како би своје ученике утврдио у вјери, да се не уплаше и саблазне од кнеза који влада овим свијетом, а који, долазећи, узима данак гријеха људског у овоме свијету, узимајући и сваког оног ко гријеху служи. Христос додаје и то да кнез овога свијета у Господу не налази ништа. Човјек у овоме свијету сам бира коме ће служити, по томе како ће усмјерити своје психоифизичке способности.

Епископ стобијски Давид: Свете Тајне - учествовање створеног у нествореним

У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.

У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.

Главни задатак Цркве је привођење људи Богу

Богоопштење, сједињење с Богом - ово је главни циљ живота хришћана. Све остало је другостепено без обзира колико нам се чинило важним. Све свете таjне, богослужења, обреди и молитве човеково срце побудђивају на богоопштење, одводе суjете, мирских мисли, уздижу особу ка том главном циљу - сједињењу с Богом. Црква је увек са својим људима. У тузи и радостима. Од рођења до смрти. Све у Цркви предвиђено служи за утеху, надахнуће и помоћ људима. И фигуративно и дословно сваког дана, од када постоји оваj свет. Црква jе са здравим људима и болесницима, Црква је са онима који се радују и тугују, Црква са онима који се рађају и умиру.

Умро врхунски преводилац Талмуда Штајнзалц

Рабин Адин Штајнзалц, познат по изванредном преводу Вавилонског Талмуда, умро је 7. августа 2020. године у 83. години живота од компликација од упале плућа. По свом огромном знању Штајнзалц је био „геније Торе и човек изванредног духа“, рекао је премијер Бењамин Нетањаху у похвалу рабина. Председник Рувен Ривлин је назвао Штајнзалца човеком који је „великом духовном храброшћу, широким знањем и дубоким мислима“ донео Талмуд израелском народу на „јасном и приступачном хебрејском и енглеском језику". Талмуд је једно од централних дела јудаизма. Садржи коментаре и практична упутства о томе како провести у живот најважније верске заповести и забране јудаизма у свакодневном животу.