Наука

Божић је празник највеће блискости Бога и човека

Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот.

Божићни пост - у сусрет Богомладенцу

Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона)

Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ

Непосустале дебате о еутаназији

Турновски: ”Активна помоћ на самрти није чин самилости”

Бечки викарни бискуп Стефан Турновски настоји на изричитој примени сада важећег закона о забрани помоћи на самрти. Поборници скидања забране са асистенције при суициду, тј. активној помоћи на самрти - о чему сада дебатују судије Уставног суда Аустрије – заправо ”унакарађују појам самилости” када аргументују ”правом на слободну вољу”, тврди Турновски.  ”Самилост показује неко ко се за добро другога залаже, а не онај ко на смрти другога зарађује”, вели викарни бискуп у једном прилогу за Niederösterreichische Nachrichten, у прошлу среду. Проблематичним види Турновски комерцијализацију те области, уместо ”сусрета са пажњом, близином и временом”. У ово последње би друштво требало да појачано инвестира.

Свети Јован Златоусти: Беседа о посту и милостињи

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22). Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата – то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27). Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?

Свети Јован Златоуст: О погубности гатања

И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5). Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они?

Мно­ги и да­нас стра­да­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де.