Биоетика

Нове моралне дебате о можданој смрти

Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа. Поводом комуникеа саветодавног гремијума о етици у Немачкој поднесеног јавности 24.2.2015.г.

Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи смеју се преузимати само од мртвих. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.

Акцији добровољног давања крви одазвали се и вјерници Црквене општине Бијело Поље

Тридесетак вјерника Црквене општине Бијело Поље одазвало се у суботу 21. фебруара 2015. године на акцију добровољног давања крви, коју је уз Црквену општину и удружење Кнез Мирослав организовало и Братство православне омладине. Протојереј Дарко Пејић, који је заједно са супругом и кћерком даривао драгоцјену течност, казао је у име Црквене општине Бијело Поље да на овај начин Црква наставља своју мисију. Према ријечима предсједника Општинске организације Црвеног крста др Бесима Кадића, ово је трећа акција добровољног давања крви ове године.

Еутаназија или природна смрт: О антиномијма цивилизације смрти

Годишњица од фаталне одлуке Парламента у Белгији о легализацији еутаназије

Парламент у Белгији је већином гласова у фебруару прошле, 2014.г. легализовао нови закон о активној асистенцији на самрти за децу и непунолетне. Оваквом гласању су претходиле јавне контраверзне дебате. Као и у Холандији, сада ће и у Белгији бити дозвољена активна еутаназија за децу и малолетне. На својој седници од 12. фебруара 2014, након емоционалне дебате са 86 „за“ и 44 „против“ гласова као и 12 „уздржаних“, белгијски Парламент је легализовао етички спорни закон о еутаназији деце и малолетника. Реч је о модификованом закону из 2002. г. о „праву на смрт“ одраслих који болују од неизлечивих болести.

Етичке импликације пренаталне дијагностике

Олдос Хаксли описује у својој дистопији „Лепи нови свет“ (1932.), за разлику од Томаса Морове „Утопије“ (1516), како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује. „Савршено“ друштво је је резултат свеобухватног система који почива на вештачкој репродукцији, кондиционирању и индоктринацији тоталитарне светске државе. Морална субјективност њених грађана је стриктно контролисана, опсервирана и изложена сталној манипулацији. Најпре је реч о биолошкој кондиционираности. Људска репордукција се збива изван његове полности, односно исход је техничког процеса оплођења. Социјална кондиционираност се збива путем индоктринације. Чини се да Хакслијев роман није изгубио у својој актуелности. Оно што је изгледало фикционалном визијом, почиње да бива опора стварност у виду ген-техничких процеса савремене репродуктивне медицине.

Контраверза о новом закону о сурогат мајкама

Контраверза о новом закону о позајмљеним мајкама (сурогат мајкама) у законодавству Аустрије и етичке импликације тог феномена у појимању хришћанске породице

Морална контарверза између заговорника и опорицатеља нове технологије репродукције људских бића узима оштре контуре посебно у савременом богословском дискурсу у Астрији. Наиме, викарни бискуп у Бечу Стефан Турновски (Turnovszky) недавно је децидирано негативно коментарисао један предлог за измену закона о сурогату мајкама у Аустрији као ”неспојив са сликом човека”.

Проф. др Стаменко Шушак: Метафизика ,,мождане смрти"

Проф. др Стаменко Шушак: Метафизика ,,мождане смрти"
Проф. др Стаменко Шушак: Метафизика ,,мождане смрти"
Проф. др Стаменко Шушак: Метафизика ,,мождане смрти"
Проф. др Стаменко Шушак: Метафизика ,,мождане смрти"

Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург из Сремске Каменице, одржао је 15. децембра 2014. године у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару предавање на тему "Метафизика "мождане смрти" - антрополошки осврт на донацију органа".

Професор Шушак је указао на све стручне аспекте "мождане смрти", али и на човека као личност, биће са слободном вољом која тежи вечности, а не само као индивидуу и/или психо-соматско биће. Личносност људска јесте отворена онтологија, док свођење човека на ниже димензије (индивидуу, психосоматско биће или само соматско и/или психичко биће) доводи човека у позицију затворене онтологије простих физичких рефлекса и психичких реакција. Живот и смрт човека никако се не могу свести на живот или смрт једног органа или органског система, тако да се са највећим опрезом у обзир морају узети све чињенице када се говори о донацији органа од стране "мождано мртве" особе.