Богословље

У сусрет празнику: Свети цар Константин и царица Јелена

Свети цар Константин и царица Јелена најзаслужнији су што је после страшних прогона у Римском Царству светост Христове науке засијала на просторима којима и ми припадамо. Тек је од времена цара Констатина Црква Божја могла у миру да сведочи име Господње. Спомен на Светог равноапостолног цара Константина и мајку његову, царицу Јелену, наша света Црква прославља 3. јуна по новом, односно 21. маја по старом календару.

Нема љепше вере од хришћанске

Када говоримо о Цркви ми често потпуно погрешно подразумијевамо да је то једна људска организација или сервис који треба да задовољи одређене религиозне или духовне потребе у нашем животу. То међутим, није тако. рква није никаква организација, него је она живи организам, она је Тијело и то васкрсло и обожено Тијело Господње.  Она нема само историјско-социјални карактер, јер глава и крајеугаони камен тога Тијела је  Друго Лице Свете Тројице, Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он је дошао у свијет и узео на себе људску природу потпуну и неокрњену, и једанпут за свагда нераскидиво је сјединио са божанском природом у својој личности. Својом васкрсењем из мртвих, својим вазнесењем на небеса он је избавио људски род од смрти и ђавола и ваздигао, узнио човјека на ниво божанског живота, те је тако дао могућност свакоме ономе који кроз свету тајну крштења уђе у Тијело Његово, у Цркву, да и он може учествовати у том божанском животу. Управо због тога Црква није организација него је она сама чињеница, сам факат нераскидивог општења између Бога и човјека, а самим тим и заједнице свих људи међусобно који са Богом опште. Та заједница, као прототип свога постојања, има заједницу Три Божанске Личности Свете Тројице, једнога Бога у Три Лица.

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора

Данас је Недеља Светих Отаца, недеља између Вазнесења Господњег и Духовдана, када се јуче Господ вазнео на Небо и све засенио. Ко је славан међу људима да га можемо славити, када је Он васкрсао и вазнео се на Небо и вазнео људску природу изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима? Ето, ми славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора. Зашто? – Зато што су нам они сачували, озаконили и у Символ вере, у Вјерују, занавек унели сву Истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, сву Истину. Јер, Он, Он је дошао у овај свет – ради чега? Рекао нам је данас у Светом Еванђељу: да свему да Живот Вечни. Дошао је у овај свет да свету да Живот Вечни.

Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса.

Отац Александар Шмеман вели: Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“)

Недеља о слепом

Даваоче светлости, Светлости од Светлости, Слепорођеноме вид дарујеш, Речи.

Овога дана, шесте недеље по Васкрсу, празнујемо чудо Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, учињено над слепим од рођења. Ово чудо учињено је такође посредством воде, попут чуда са Самарјанком и раслабљеним. Када је Христос у разговору са Јудејима објавио Себе једнаким Оцу и рекао: „Пре него Авраам настаде, Ја јесам” (Јн. 8, 58), они бацаху на Њега камење.