Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаног маја 2025. године, лику Светих прибројан је и Преподобномученик Јован Стјенички, са датумом празновања 10. августа/28. јула сваке године.
 
Тропар, глас 8:

У пустињи лешјанској и пећини стјеничкој богомудро си поживео, умноживши у пустињи духовна чеда твоја. Ради вере си до крви пострадао, од Бога си примио дар чудотворења да помажеш онима који са вером притичу твојим светим моштима. Свештеномучениче Јоване Стјенички, моли се непрестано Христу Богу да нам дарује велику милост.

Кондак, глас 3:

Божанским си се врлинама украсио, преписивањем божанских књига си Цркви Христовој украс био, у пустињи лешјанској и пећини стјеничкој тело си укротио, од Агарјана за свету веру мученички си пострадао. Радуј се свештеномучениче Јоване Стјенички, свеблажени чудотворче.
 
Свети Јован и остали стјенички мученици
 
Недалеко од Овчара под планином Јелицом, на реци и извору „Светињи“ налази се манастир Стјеник првобитно посвећен Пресветој Богородици, а од 1802. године Светом Јовану Крститељу (24. јуна/7. јула). У њему је живео и мученички од Турака страдао 1462. године Свети Јован Стјенички. Он се прво подвизавао у доба деспота Стефана Лазаревића у Лијештијанској (Љештањској или Љештијанској) пустињи на Црници код Параћина. Припадао је синаитско-исихастичком покрету, а бавио се, као и остали монаси преписивачи, преписивањем књига. По заповести деспота Стефана преписао је 1412. године и један Панегирик.
 
После тога сазнајемо да је Јован напустио љештијанску пустињу и отишао у Свету Гору где је боравио неко време, а његов преписани Панегирик налазио се у манастиру Светог Павла у Светој Гори. Да ли га је он тамо собом понео или га је тамо као дар послао деспот Стефан, не зна се. Зна се да је Панигирик изгорео у пожару манастира 1901. године. И сад постоје у том манастиру „Сарандар“ српских владара, прекрасно рукописано Јеванђеље, иконе и други црквени предмети који као документи сведоче да је тај манастир имао везе са Србијом и српским владарима Немањића, Лазаревића и Бранковића, поготово са деспотом Ђорђем као једним од ктитора.
 
Свети Јован ускоро се враћа у Србију и не одлази љештијанској пустињи, већ се насељава у стеновите и пусте пределе планине Јелице надомак Чачка и Овчара. У тим суровим пределима налазиле су се као и данас неколике пећине, а нешто ниже испод бујног извора званог „Светиња“, крај самог потока званог „Писарница“ налази се окружен са свих страна густом шумом разног планинског растиња манастир Стјеник. Кажу да се звао „Истник“. По манастиру назван је овај монах Јован Стјенички.
 
Не зна се колико је у време доласка Јована био монаха у Стјенику. Не зна се ни колико је било пустиножитеља „вртепара“ монаха изнад манастира по стеновитим пећинама. Оно што се зна по црквеним записима и по записаном народном предању јесте то да је манастир Стјеник задужбина Мрњавчевића и да су га према народној песми подигла три брата Мрњавчевића. Што се тиче времена зидања манастира, највероватније да су га браћа Мрњавчевићи подигли нешто пре Маричке битке 1371. године. Народна песма каже:
 
Цркву граде три Мрњавчевића,
у Стјенику кршу великоме,Цркву граде собом надгледају
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краљу.
Настојава Тришо неимаре
Дању зида ноћу не почива,
Већ довлачи пјесак и камење
Хоће браћа у бој са Турцима,
Па им ваља војску да причесте.
 
У другој народној песми „Опет зидање Раванице“, где се говори о зидању манастира Стјеника, каже се:
 
Цркву граде два Мрњавчевића
у Јелици у планини пустој,
покривају јеловијем клисом.
 
Да ли је пустињак Јован прво дошао у манастир Стјеник или у пећинске испоснице на подвиг у посту и молитви није нам познато. Према разним записима и подацима неких историчара, он је у своје време, вероватно као игуман добро организовао манастир. А по верском, монашком настројењу тога времена, као и због сталног страха од Турака, он је лако могао као добар духовник сабрати велико монашко братство, јер је записано на више места да је у манастиру Стјенику у то доба било „сто калуђера и седам писара“. То би могло значити да је Јован вешт преписивач Панегирика могао као тумач бити и професорски вешт у обучавању монаха на преписивању књига у манастиру Стјенику. Могуће је да су се монаси његови повлачећи се и у теснац манастира у стенама пештерске испоснице на подвиг, вежбали се и у преписивању црквених и других књига. Тако је у манастиру Стјенику у првом смислу могла бити организована преписивачка школа. На то нас подсећа и место испод светиње западно од манастира које се зове Писарница. У Стјенику су се, као у школи, младићи спремали и за свештеничка знања.
 
Манастирске испоснице налазиле су се у пећинама огромних стена и литица изнад манастира ограђених непроходном шумом. Има их неколико. Налазе се високо у стенама планине Јелице и по неколико десетина метара. Уз њих се могло пењати или силазити само помоћу „гужви и клинова“ уштемованих или укопаних у стене.
 
Најпознатија је „Пећина Светог Јована“. Преподобни Јован се често повлачио из манастира у ту своју пећину где је проводио време у строгом посту и молитви и другим подвизима. У манастир је силазио само недељом и празником на заједничко богослужење, свету Литургију и у одређене дане или на позив монаха из пет оближњих манастира ради поуке или исповести. Два од тих пет манастира били су свакако манастир Трнава и Јежевица чији је метох био манастир Стјеник.
 
Друга пећина звала се „Тришова пећина“, у њој се подвизавао монах Трифун. Познат је као јуродив, али је био врло уредан као монах и по животу и по подвизима. Помиње се да је био јуродив Христа ради. Зато је народ говорио кроз песму, да је „био мало ваз’но у памет“. По потреби силазио би из своје пустиње у манастир Стјеник ради духовних и молитвених разговора. Ако нема потребе да се окупља народ и братија, он би силазио у село да „врши службу“. Да је народ веровао у његову молитву и да се исцељивао, постала је изрека: „Ако ти шта фали иди у Тришову пећину и ништа ти бити неће“.
 
Поред Јованове и Тришине пећине, постојала је и пећина „Слепаја“. По предању у ову пећину, за време Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, склоњене су из цркве стјеничке и јежевичке све књиге, сасуди, утвари, свете мошти, звона и друго. Затим је улаз у пећину зазидан и затрпан камењем. Мермерну стару гробницу или саркофаг у којој су чуване поменуте свете мошти, монаси нису могли са моштима ставити у пећину нити су је могли даље однети, већ су је оставили на извору светиње.
 
Кад су Турци 1462. пошли од Чачка да народ робе, пљачкају и убијају, дошли су и у манастир Стјеник. Имали су намеру да и Преподобног Јована и све његове калуђере побију, а манастир запале. Тако је овај свети мученик, како га народ овог краја поштујући зове, први страдао. О њиховој смрти постоји више верзија. У записаном натпису на зиду у цркви Светог Николе у манастиру Јежевици 1474. године, неки поп Илија је записао: „И погуби безбожна рука исламска кир Јоана лештијанска и стеничка“. То се догодило на Духове 1462. године, како и пише у овом запису у цркви.
 
Предање народно говори да је испосник Јован Стјенички страдао на три начина: по једнима избоден је ножевима од Турака на извору „Светиња“ када је чувао мермерни ћивот у којем су чуване свете мошти; по другима, затворен је у цркву манастира Стјеника са осталим калуђерима и народом и живи су запаљени; по трећима, Турци су га у манастиру наболи на колац, па га заједно са светим храмом и свим манастирским зградама запалили.
 
Манастир Стјеник је после ове трагедије 1462. године још неколико пута паљен и рушен, па обнављан. Последњи пут порушили су га Немци бомбардовањем 1941. негде о Малој Госпојини, када су бомбардовали у Овчару Сретење и Свету Тројицу.
 
Зора Симић Миловановић истражујући темеље конака и старе цркве у Стјенику описује резултат свога рада у Посебном отиску из старинара органа института САНУ, Нова Серија, књ.1, Београд 1950. године. Она ту описује како су радници истражујући и откопавајући тада темеље старих конака наишли на фрагмент фреске од главе неког светитеља, кључ стари црквени, две старе паре, једна сребрна, пољски грош из 1596. године, аустријска крајцара из 1800. године. Нашли су их при првом копању кречане. Однети су у Уметнички музеј у Београду. „При овом копању (кречане) у наносу, нашли смо много угљенисаних људских костију, остатке угљенисаног дрвета и пепела, што би потврђивало легенду да су овај манастир Турци запалили и да је у њему цео један збег изгорео“.
 
Ово можда потврђује како су страдали од Турака стјенички мученици, заједно са преподобномучеником Јованом. Постоји мишљење да су у Стјенику ухваћени и трнавски мученици Пајсије и Авакум. Mошти Светог мученика Јована сада се налазе у припратном делу цркве стјеничке са јужне стране у мермерном саркофагу.
 
Архимандрит Јован (Радосављевић)
5. септембар 2004.
Манастир Благовештење
 
Приредили за сајт Епархије жичке: архимандрит Герман (Авакумовић), протојереј Александар Јевтић
 
Извор: Епархија жичка