Представљањем две књиге о страдању великог народног збега на путу од Подгорице (Везировог моста) до Зиданог моста у Словенији 14. јуна 2025. године, у организацији Митрополије загребачко-љубљанске и Црквене општине Љубљана, почело је обележавање осамдесетогодишњице мученичке кончине свештенства и народа у Камнишкој Бистрици.

У Парохијском дому у Љубљани представљени су зборник текстова са научних скупова „Страдални пут од Везировог до Зиданога моста“, на којем су говорили Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, Будимир Алексић и др Срђа Трифковић, и књига „Каиновски злочин од Везировог до Зиданог моста (1944-1945)“, о којој су говорили аутор, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и др Срђа Трифковић.

Слово Митрополита црногорско-приморског Јоаникија на промоцији зборника „Страдални пут од Везировог до Зиданога моста“

Навршава се 80 година од великог страдања нашега народа у Словенији 1945. године, и то после завршетка Другог светског рата, које су без суда, пресуде и без права на обележавање гроба побили Титови комунисти.
Оно што смо до сада учинили на обележавању ове осамдесетогодишњице није довољно, али урадили смо неколико важних ствари. Одржали смо два мања научна скупа, један у Подгорици, други у Бања Луци, штампали смо и овај зборник радова који ћемо вечерас представити овде „Страдални пут од Везировог до Зиданога моста“. Већ смо обавили неколико помена, посетили смо једну масовну гробницу изнад Бања Луке на Шибовима, где су кости саме изрониле из дубина земље пре 15-20 година, и оне су просто саме проговориле истину о нашој трагедији.

Обавили смо помен и у месту званом Разбој, тај Разбој нас посећа на Косово – на наше главно разбојиште и на Косовку девојку која иде по разбоју млада, и на многе друге разбоје где је свештеномученик митрополит Јоаникије са свештенством, које је тада било са њиме, служио своју последњу свету Литургију. Када вршимо помене, молимо се Богу за покој душа оних који су пострадали, имамо осећај да су се пред Богом жртве и злочинци већ измирили, они су већ одавно сви пред лицем Божјим, а тај мир који је већ постигнут на небу треба да се догоди и међу нама. Али мира не може бити докле се не сазна истина, докле се истина не открије и докле ту истину, ма колико она била горка, не прихватимо, да се са њом у потпуности суочимо. Видимо, за разлику од оних на небу, да међу нама нема још увек те спремности да се суочимо са истином.

Ми, кад смо вршили помене, свакако да смо нешто и говорили. Део јавности од нас очекује, иако нам допушта да вршимо помене, да не говоримо ништа. И чини ми се да су у прилици, понашали би се онако као што су се понашали Италијани када је вршен помен јунацима и херојима, официрима Југословенске војске – Милану Спасићу из Црне Горе и Сергеју Машери из Словеније. Након што су они минирали ратни брод звани „Загреб“ и погинули као Синђелић, свештеник Мандић је тражио да им изврши помен. Наравно, могао је извршити помен обојици, али он је вршио помен Милану Спасићу пошто је Сергеју Машеру помен вршио католички свештеник. Дуго није добио дозволу од окупационих власти, на крају му је дозвољено са строгом заповешћу да не сме осим молитве ништа друго говорити. Све ми се чини да би поједини и нама данас тако забранили, можда би нам допустили да вршимо помене, али уз строгу забрану да ништа не смијемо говорити.

Када смо вршили помене, ми смо и рекли по коју оштру реч. Али сам потпуно уверен да колико смо год говорили оштрих речи на овим поменима, да нисмо успели указати на сав ужас комунистичког злочина, нарочито овога који се овде догодио у Словенији послије завршетка Другог светског рата. И оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Уместо писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег. Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нису озбиљно позабавиле овим проблемима. Нису се позабавиле пасим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нису се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хлеба.

Поновићу оно што сам и раније рекао. Залажем се најискреније и најенергичније да се попишу сви злочини и да се научно истраже, и четнички, било их је нема никакве сумње, али и комунистички и нацистички и сви, нарочито, злочини који су се догодили међу браћом, да се они изуче. Нису изучени, нису пописани, гробнице нису откривене, још увек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обележене.
Одржавање ових научних скупова, сигурно је у доброј мери допринело расветљавању истине, али колико је год до сад урађено, уверен сам да је то тек почетак и да озбиљан рад предстоји. Наше је, наравно, да се увек молимо Богу, да тежимо ка миру, ка измирењу, ка праштању и како год било, ако идемо путем истине, правде и љубави, ми ћемо то и достићи колико год то било тешко. Хвала на пажњи!
 
Извор: Митрополија црногорско-приморска