Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 19. априла 2025. године, на Велику суботу, у манастиру Високи Дечани

У име Оца и Сина и Светог Духа. Нека је благословен данашњи дан, нека је благословен данашњи празник. Данас је Велика субота. И ево, оно што смо од Адама до наших дана сви људи ишчекивали и што нисмо могли ни кроз своју памет, ни лепоту, ни моћ, ни снагу, ни власт, ни способност, ни умешност, ни философију, ни науку, ни уметност, ни политику да реализујемо, Господ је учинио то због нас, из љубави према нама, јер Он је по својој суштини љубав. Он је љубав по себи и то је учинио за сваког човека.
 
Дакле, оно што смо одувек сањали, за чим смо чезнули, што је смисао нашег живота, а што нисмо сами могли остварити, Господ је због нас учинио. Он је победио смрт! Нема већег непријатеља од ђавола и греха, а и један и други садржани су у смрти. И могли бисмо рећи да је наш једини прави истински непријатељ смрт. И кад год заборавимо на то, ми постајемо непријатељи творевини Божјој, хоћемо од ње више него што нам је намењено; хоћемо да отмемо од ње, а она се не да, па се онда понекад и свети.
 
Такође, сами са собом смо у проблему, сами са собом ратујемо и сами себи смо непријатељи, а будући да је то тако, онда и другог видимо као непријатеља. И зато није чудо што смо читали у молитвама на Литургији, молећи се Богу да измири народе, да нас избави од братоубилачких ратова, да нас избави једном речју од стања непријатељства у којем се налазимо, у односу на све и у односу на сваког. Кад год, дакле, заборавимо да је смрт заправо наш непријатељ, сви други нам постају непријатељи. И Бог нам постаје често непријатељ у помраченом уму нашем и у тамној души и срцу нашем. И истински и прави страх и сви проблеми и фрустрације које имамо у себи и изван себе нису ништа друго него управо страх од тог непријатеља који се зове смрт.
 
Подсетићу само на то како се сви понашамо, без изузетка, када сахрањујемо некога и који је нама близак. Зар се не дешава да не можемо да дочекамо да се што пре затрпа она рака и да се што пре разиђемо, да идемо на даћу или било где другде, да заправо што пре заборавимо на ту чињеницу? А то је једино сигурно! То је једина непобитна чињеница у животу сваког оног који се родио. Немамо другог непријатеља. Све друге непријатеље смо сами створили; ми смо искреирали друге непријатеље у себи и у своме срцу, а они заправо нису саздани, не постоје и нису позвани и стављени поред нас да нам буду непријатељи.
 
Зато је и рекао велики писац да граница која раздваја добро од зла, пролази кроз средину срца сваког од нас. Ту је та граница. Зло не зависи од споља, него од нас. Ако ми будемо бољи, ја будем бољи, ти будеш бољи или боља, све ће онда бити боље. Биће боље мени и теби. А то можемо само ако разумемо ко нам је непријатељ. Ако разумемо да је смрт непријатељ и да га не можемо сами победити, а да заправо нисмо због ње створени. И ево, Господ је дошао и он је разара. Смрт се преварила. Господа је узела као и сваког од нас што узима у своје чељусти, али Њега као мамац, и прогутавши Њега, Он је као противотров смрти изнутра  разорио. Данас је у Аду. И сви који су тамо, сви који су до овог дана отишли радују се, јер је дошао живот, јер је дошла победа над смрћу и оним који је власник смрти, над Сатаном. Победа која је покидала његове окове. И већ данас на овој Литургији ми имамо, како се то каже, Прво Васкрсење, предукус победе Христове над смрћу.
 
Нека би Господ дао да то истински буде наш живот, да Христос буде наш живот. Онда ће Његов живот бити наш садржај. Онда ће његова победа бити наша победа. Његова победа над смрћу ће бити наша победа над смрћу. Са Њим ћемо знати да смрт не постоји, да постоји само уколико јој ми дајемо постојање својим опредељењем против Бога и против живота. Зато смо већ данас радосни, а ноћас и сутра ћемо бити још радоснији, јер ћемо клицати у славу Христовог Васкрсења из мртвих. Радоваћемо се радошћу које нам нико не може украсти, нико не може укинути, нико не може смањити ма шта мислио, ма шта говорио о нама, ма шта нам чинио. Све су то трице и кучине, све је то пролазно, јер тријумфује Господ, тријумфује Живот и ми заједно са Њим. И зато ћемо певати песму у којој ћемо рећи једни другима: Браћо! Певаћемо песму у којој ћемо сами себе позивати да загрлимо све, све људе и оне који су наши непријатељи; боље рећи, ако смо Христови немамо непријатеље, него ћемо загрлити и оне који себе виде као наше непријатеље и непријатељски се односе према нама, јер ми ћемо у Христу знати да је Христос дао живот сваком човеку, па и њима. И зато ћемо, радујући се Њему, радовати се сваком, грлећи Њега, будући са Њим у загрљају, грлити и сваког.
 
Да сте сви благословени и љубав и мир Божји да буду са свима нама, најпре овој светој обитељи. Нека је благословен, оче Саво, и данашњи дан и сутрашњи и сви дани у читавом свету, овде на Косову и Метохији, за све људе. Нека је благословен, опрости што ћу тако рећи на крају, и вама, братији, овде у Манастиру. Хвала Владици на љубави. Господ да му да снаге и мудрости да води брод ове епархије путем спасења, путем мирне луке Царства Божјег. Да сте благословени и живели на много година!