О Спасовдану 2025. године, Православни богословски факултет Универзитета у Београду је објавио уџбеник Увод у англосаксонске студије, аутора ђакон др Ивице Чаировића, првенствено намењен студентима докторских студија Православног богословског факултета, а затим и свим студентима Филолошког факултета и Филозофског факултета који су заинтересовани за проучавање англосаксонске историје и развоја овог етноса у светској цивилизацији. Пошто већ неколико година постоји курс на докторским студијама – Историја англосаксонске Цркве, овај уџбеник ће бити својеврсни путоказ студентима приликом даљих научних истраживања.
 
Уџбеник има за циљ да припреми научни подмладак да приступи историјској научној методологији приликом проучавања англосаксонских студија, уз тежњу да подробно упозна историју тог народа и његову културу, како би усвојили начела интеркултуралности, јер је за само развијање интеркултуралности неопходно подробно познавање историје и културе тог народа. Све теме у овом уџбенику треба да послуже као идеја и инспирација за креирање нових задатака и нових научних хипотеза како би студенти на докторским студијама могли да изаберу теме које су недовољно истражене.
 
Уџбеник Увод у англосаксонске студије је подељен у три дела. У првом делу се дескриптивно говори о томе ко су Англосаксонци и шта је то англосаксонска Енглеска уз истицање свих релевантних историјских чињеница које могу да укажу на даљи развој цивилизације и укажу на англосаксонске доприносе у ширем европском контексту. Посебно је истакнут детаљ о коначној миграцији Англосаксонаца и потпуном потискивању и асимилацији Брита, те формирању англосаксонских краљевстава на Британском острву у 6. и 7. веку, где се посебна пажња посвећује двема појмовима који су били карактеристични за англосаксонску историју: хептархија – као облик владавине и државне политике; бретвалда – англосаксонски свевладар и онај који је најдоминантнији англосаксонски поглавица.

У овом сегменту представљања политичког живота Англосаксонаца дат је сажети историјских приказ сваког од седам англосаксонских краљев- става (Нортамбрија, Мерсија, Источна Англија, Есекс, Кент са посебним освртом на Кентербери, Сасекс, Весекс), да би закључак био синтетички приказ развоја хришћанства на острвским просторима који су обухваћени поменутим политичким поделама у оквиру англосаксонског друштва.

У овом првом делу описан је и однос Англосаксонаца, Келта и Викинга у позном англосаксонском периоду, као однос домородаца и колонизатора, само сада из другачије перспективе, јер су у овом историјском раздобљу Англосаксонци били домороци на Британском острву. Закључно разматрање првог дела приручника говори о норманском освајању Острва и потискивању Англосаксонаца, односно коначном престанку постојања англосаксонске Енглеске.
 
Пошто је студентима на овом предмету неопходно проучавање историјских извора, у уџбенику су наведени најважнији историјски извори за раздобље англосаксонске Енглеске уз најбитније и најутицајније студије, које се баве тим изворима. И на овај начин публикација може да подстакне на даља научна истраживања и инспирише научни подмладак.
 
У трећем поглављу, као својеврсном закључку ове публикације, представљени су кључни појмови и феномени из домена англосаксонских студија, који могу да помогну у превазилажењу разлика међу хришћанским Црквама на Истоку и Западу, па може да се каже да су у овом приручнику сабране и дате перспективе за даља богословско-историјска истраживања у домену англосаксонских студија и то у контексту приближавања Цркава на Истоку и на Западу, искључиво са историјског становишта.