Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 5. јула 2025. године на обележавању годишњице страдања српског народу Подриња и Горњег Бирча у Братунцу

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, онако како човек верује, онако како један народ верује, тако и живи. Другим речима, од Онога у кога верујемо и од начина на који верујемо, зависиће и наш живот, тј. онако како ћемо живети. Ми, православни Срби, добро знамо ко смо и то не од јуче. Ми, православни Срби, јесмо деца Светог Саве. Свети Сава је једампут за свагда одредио смер наше вере, а самим тим и начин нашег живота. Ми, православни Срби, јесмо православни хришћани, а то значи да је Јеванђеље Христово у темељу нашег живота и да реч Христова и заповест Његова одређује како ћемо се односити једни према другима унутар једне породице и унутар једног народа, како ћемо се односити према онима који су другачији, према другим народима и према онима који се на другачији начин моле Богу, како ћемо се односити према читавој творевини Божјој. Све то ће показивати како и на који начин слушамо реч Божју, у којој мери реч Христова утиче на наш живот и да ли је реч Христова утицала на нас и наш живот, да ли је у потпуности обликовала оно што јесмо и као личност, и као појединци, и као народ. Читава наша духовна историја, а из ње проистекла и културна историја, то сведочи и показује. Не треба ништа друго да чинимо – довољно је да прођемо местима и крајевима у којима живе Срби, у којима су некада живели пуним плућима, а сада мањим интензитетом, да дођемо у крајеве где у пуноћи живимо и дишемо и стварамо и данас. Свугде и на сваком месту наћи ћемо не само храмове Божје, не тек подигнуте олтаре у славу Божју, него ћемо наћи велелепне цркве и светиње, такве да се због њихове лепоте и читав свет њима данас диви, а у исто време такве светиње у које се стичу многи из свих крајева света не само да би се дивили грађевини, него да би у смирењу срца, стојећи пред светитељима и светињама у којима се налазе као пред самим живим Богом, стојећи пред лицем Христовим, не само преиспитали себе, не само видели ко су и колики су, него да би затражили помоћ Божју.

Ако погледамо било шта из оног што је предање нашег народа, свугде и на сваком месту постоји печат Христов, печат Цркве Православне. То је све што вреди и што постоји и до наших дана. Прожето је благодаћу Божјом, прожето је Христом, али не магијски, него тако што су они који су нама претходили, надахнути Христом, мислили, говорили и стварали тим христоликим надахнућем. Тим надахнућем живећи и стварајући, остављали су печат Христов на сваком месту на којем су постојали и постоје и на свему ономе што су стварали. Међутим, изнад свега, браћо и сестре, Јеванђеље Христово је уобличило оно што јесмо као народ кроз централну и најважнију заповест, заповест о љубави која гласи: Љуби Господа Бога читавим својим бићем, умом, срцем, али и ближњег свог као самог себе. Та реч Христова је дубоко уткана у сваку душу православну и српску. Та реч Христова чинила је да, кад год она није била тек пука празна реч и није била идеологија него живот, наш народ буде јединствен, да буде једно. Наравно, свако из народа има свој непоновљиви печат, има свој посебан дар да често мисли различито од осталих, да има свој поглед на феномене и догађаје који је другачији и различит од других. Често је бивало да је сваки од нас такав, али независно од тога, с обзиром да је темељ постојања нашег народа и нас појединачно наша православна вера, управо је та реч Христова: Љуби ближњег као самог себе, увек претварала те различитости, а понекад и неслагања, у једно и јединствено, у непоновљиво јединство.

Кад год је наш народ, дакле, био веран себи, био веран Јеванђељу Христовом, био веран Светом Сави, увек је дисао, мислио и делао као један, баш онако како позива и подсећа Свети апостол Павле када се обраћа хришћанима у Коринту говорећи: Молим вас, браћо, именом Исуса Христа да не буде међу вама раздора, супротности, да оно што је различито међусобно усагласите и онда када говорите - говорите као један, а нарочито да делате као један. Дакле, кад год је наш народ бивао веран себи, Светом Сави и Јеванђељу Христовом, био је једно и тада је узрастао у ономе што је добио од Бога и сијао и себи изнутра и читавом свету. Али кад год под различитим налетима споља, а често и због унутрашње гордости, похлепе, себичности и нетрпељивости у односу на друге, кад год смо функционисали и живели подељено и распарчани, кад год је свако вукао на своју страну, може бити да је неко појединачно и добио, али тај добитак је увек био за малена, на кратко, али је сигурно да смо као народ губили.

Зато, браћо и сестре, вера која нас је обликовала, вера којом јесмо то што јесмо, треба да буде основ нашег живота, али и оквир и садржај независно од појединачних слабости. Знамо сви да смо грешни, да можемо и да треба да будемо бољи, али зато вером постајемо и способни да тражимо опроштај један од другог, да опростимо један другом да бисмо заиста били онакви како јеванђелист Лука записује реч Господњу: Не бој се мало стадо, не бој се онда када живиш Јеванђељем и немој да ти било која друга идеологија буде важнија, јер вера чини да се ослободимо своје појединачне, себичне, самољубиве логике и да учинимо логику Божју логиком нашег живота. Када логика нашег живота постане логика Божја, онда нема страха, онда нам не може нико ништа и онда знамо да смо браћа међусобно. И тек када се будемо трудили да препознајемо један другог као брата, моћи ћемо да достојанствено поштујемо и оне који су други и другачији, друге народе и људе који се другачије моле Богу.

Дакле, да будемо, браћо и сестре, заиста браћа и сестре међу собом, јер то показује да верујемо да је Бог Творац свих, да је Он Отац свих. Онда када имамо заједничког Оца не може бити међу нама неслоге, не може бити раздора. Немојмо да реч Христову која гласи: Љуби ближњег свога као самог себе, претворимо у супротност, да почнемо да мрзимо брата свог и да мислимо да тиме Богу службу чинимо. Не мрзи брата свог, него љуби брата свог! Опрости брату свом, сестри својој, опростимо једни другима, јер том речју и позива Господ све нас у Цркву. Без тога не само да не можемо препознати једни друге као људе, него засигурно свако ће свакоме постати сметња. Не бој се мало стадо - јесу речи Христове. Браћо и сестре, ни ми се не бојимо и нећемо се бојати, јер смо деца Светог Саве, јер смо чеда Јеванђеља Христовог, јер смо православни Срби. Не бојимо се, јер смо једно међу собом и једно са Богом. Нека би Господ дао да увек тако буде да бисмо једним устима и једним срцем и сада и увек и у векове векова славили Њега – Оца и Сина и Светог Духа. Амин.