Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 5. јула 2025. године на гробљу у Братунцу после парастоса пострадалим Србима Горњег Подриња и Бирча

Браћо архирејери, уважени представници државних и општинских власти, часни оци, драга браћо и сестре, потомци и сродници српских мученика из Средњег Подриња и Бирча!

Данас, када смо служили парастос нашој браћи и сестрама, војсковођама и војницима који су пострадали у Средњем Подрињу и Бирчу, али и свој нашој браћи који су пострадали било где за крст часни и слободу златну, сећамо се реченице: Крст носити нама је суђено, коју громогласно објављује велики Његош сведочећи тиме васколико искуство Цркве Христове на земљи, а у оквиру ње и крстоносно искуство српског народа и свецеле наше историје.

Ове надахнуте речи значе да је Црква, пре свега, овенчана потврдом вере мученикâ, чији је образ смрти - смрт Христа Спаситеља, а извор вере славно Васкрсење Његово. То још подразумева и чињеницу да се у потоњим вековима Црква развијала и узрастала управо на сведочењу вере крвљу мученика, оних који су до смрти љубили Христа и Његово Јеванђеље. Таквих мученика, страдалника за име своје хришћанско, за истину и љубав Божју, у нашој српској православној историји никада није мањкало. Штавише, њих је Бог слао у свако време да својим животом, сведочењем и смрћу светле свом народу, да светле нама, да нам указују пут и подсећају да је једина истинска вредност у овом свету Христос, односно верност Њему и Његовом Јеванђељу, а то значи верност Његовој заповести о љубави, која подразумева да смо једно – то значи нашу међусобну верност једног другом.  

Сазвежђе српских мученика расуто је по свим крајевима наше земаљске постојбине. Али ипак, постоје поједини крајеви где таквих звезда има далеко више, где оне сијају посебним сјајем нама који смо загледани у блистање славе њихове. Једно од таквих места јесте и Братунац са целокупним Средњим Подрињем и Бирчем – великомученички крај у којем је, као што сви ви то добро знате и дубоко осећате, у периоду од 1992. до 1995. године страдало, словима и бројевима, 3.267 наших невиних сународника, и то већином незаштићених српских цивила – деце, жена и стараца.

Оваква места, места страдања невиних жртава, од најранијих времена Цркве јесу и треба да буду места сабрања и молитве, места дубоког промишљања, праштања, али не и заборава. Са друге стране, оваква крвљу мученичком освећена места, за нас Србе никада нису била и неће бити повод узвраћања мером за меру. Неће бити повод за развијање концепта злопамћења, освете и осветољубивости, већ нас та иста и таква свештена места окрећу оној заповести Светог апостола Павла који каже: Не дај да те зло победи, него победи зло добрим (Рим 12, 21). Са тим резоном и са таквим осећањима увек треба овде да се сабирамо и само тако ће нам и наша молитва и наше сећање бити спасоносно и свима нама корисно.

Данашње наше сабрање овде са разних страна српских, из осталих крајева Републике Српске, из Босне и Херцеговине, из Србије, из матице и расејања, неопходно је да себи посведочимо сопствено јединство, јединство међусобно, да посведочимо да смо међусобно једно, али и да смо једно са нашим страдалницима који овде почивају. Да се помолимо за покој душа њихових, али и да њих молимо да се они за нас моле, јер то су невине свете жртве Христове. Такође да се помолимо да се више никада не десе таква зла каква су се догодила у протеклим ратним сукобима, не само нама него било коме. Ми смо, браћо и сестре, народ мира. Никада туђе нисмо отимали, никада туђе нисмо освајали и зато, сабрани овде, у срцу носећи мир, када се молимо за невине наше жртве никада не заборављамо и жртве које су невине из других народа, у нашем случају овде хрватског и бошњачког, бошњачког и хрватског. Јер Јеванђеље по Матеју нам говори да оно што не желимо да људи чине нама, не чинимо ни ми њима (Мт 7, 12).

Драга децо Светог Саве, чврсто сам уверен, а верујем да и ви тако верујете, да уколико будемо поставили такве принципе живота да ће Господ бити уз нас, иако смо наизглед мало стадо, и да ће нам помоћи да превазиђемо чак и оно што се противи правилима наше људске логике. Изнад свега и пре свега, моћи ћемо да тако нешто постигнемо уколико се будемо трудили да се најпре између себе разумемо, да најпре имамо мир међу собом, јер само тако ћемо имати и мир међу собом и мир у себи као браћа и сестре истог народа и исте вере. Последица таквог животворног односа међу нама цветаће и слатким плодовима у односима са другим људима, а најпре нашим комшијама.

Нека Господ у наручју бесмртне љубави своје упокоји душе наше деце, браће, сестара и стараца невино пострадалих у Средњем Подрињу и Бирчу, дарујући због те огромне жртве, мира, мудрости и слоге нашем данашњем поколењу и свима онима са којима делимо ово парче земље како се више никада не би поновило страдање ниједног невиног човека ма којем народу припадао и ма како се молио Богу. Амин, Боже дај!