Његовo Преосвештенство Епископ липљански и војни г. Доситеј, викар Патријарха српског, служио је 12. септембра 2023. године, поводом празника Преноса моштију Светог Александра Невског, свету архијерејску Литургију у богослужбеном простору посвећеном том светитељу у 15. тенковском батаљону у Сремској Митровици.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Саво Ракита, архијерејски намесник сремскомитровачки; протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије у Сремским Карловцима; протојереј Ђорђе Стојисављевић и протонамесник Љубиша Човић, војни свептеници; презвитер Миљан Лапчевић; као и ђакон Марко Јелисавац.

Молитвено учешће у духовној светковини узели су командант гарнизона потпуковник Иван Новичић, као домаћин, и потпуковник Борислав Крњајић, изасланик команданта Прве бригаде Копнене Војске Србије. Часна кумовска дужност ове године је припала заставнику Славиши Богојевићу. Беседио је владика Доситеј:

- Драга браћо и сестре, да бисмо уопште могли да започнемо духовни живот на самим почецима потребно је да јасно спознамо ко је Бог, а ко смо ми. Он је Творац, а ми смо створења. Он је давалац живота, а ми примамо од Њега живот и без Бога нас уопште нема на овом свету. Значи, у самим почецима духовног живота потребно је да спознамо свог Творца, а да смо ми ни из чега створени, да смо ми ништа без њега. То је оно, како бисмо рекли, онтолошка ништост у бићу. Ми смо у бићу без Њега ништа и ту нема ничег лошег. Просто то је једна стварност, то је оно што смо ми.

Међутим, постоји једна друга ништост или ништавност, а то је да - будући да смо створења, да потпуно зависимо од Бога, да смо потпуно упућени на Њега - ми допустимо себи да га не послушамо и да живимо супротно вољи Божјој. Тада ми не постижемо циљ. Тада ми машимо оно назначење на које нас је Бог призвао, јер Бог нам је дао слободу. Када човек маши од тог Његовог назначења, када се супротстави Богу, када постаје непослушан Богу, он запада у оно што се назива духовна беда или духовно сиромаштво.

У Јеванђељу се каже: Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Нама је у овом палом стању, јер смо потомци Адамови, потребно да спознамо и једну и другу нашу ништост, тј. сиромаштво; оно онтолошко где смо ми створења Његова, у чему нема ништа лошег, али и она ништост друга, где смо ми погазили, преступили Божји закон, а притом схватамо колико је Бог предобар. Он нас из изобиља своје доброте ствара и нуди нам самог Себе, а ми смо се дрзнули и огрешили о ту доброту Божју. Схватамо своју беду и у нама се јавља туга што смо се удаљили од Господа. Тада настаје оно што се назива покајање.

Истинско покајање не може да настане док човек прво не спозна да је он ништа без Бога. Дакле, та ништост рађа покајање. Зато друго блаженство, за које се каже: Блажени су који плачу, јер ће се утешити, није било какав плач, него онај плач по Богу, кад се човек растужи зато што се одвојио од Бога, када се човек растужи јер види да је ону лепоту првобитну изгубио, када се растужи јер види какву је благодат и силу изгубио. То није било какво покајање, то није безнадежно покајање, већ је то покајање са надом, јер верујемо да је Бог добар и да ће да нас спасе.

Када дођемо до покајања иде следеће блаженство душе, а то је кротост. Кротост је једно стање душе, један панцир душе, када те неко хвали, а не погордиш се, не радујеш се; када те неко вређа, а не повредиш се. Темељ такве силе, такве кротости, да можемо бити неосетљиви и за похвалу и за увреду јесте наше познање да смо ми као биће ни из чега створени, да смо ништа без Бога.

Следеће блаженство душе на човековом ходу ка Богу јесте чистота срца: Блажени су чистог срца, они ће Бога видети. Не може се Бог видети очима коња и птица. Треба другачији вид за виђење Бога који је дух. Ми који смо боголики, ми који смо створени по лику Божјем, имамо тај потенцијал, имамо ту могућност да видимо Бога, али зато треба испунити један услов, а то је достићи чистоту срца. Као када се ми пробудимо ујутро, па нам крмељ у очима не дозвољава да јасно гледамо, сметају нам оне трунчице у оку, па морамо да умијемо очи од нечистоте да бисмо могли да видимо како је овај свет леп. Тако исто, крмељ у души који смета да видимо Бога јесу наши греси. Зато је потребно постићи чистоту срца, а онда човек осети колико је велика радост вере, јер каже Свети пророк: Господе, бићу сит гледања лепоте лица Твога. То је блаженство над блаженствима - гледати лице Божје.

Та радост вере, коју човек осети и жели да подели са другим људима, често наилази на неразумевање. Кажу: До јуче си био такав и такав, шта сад ти причаш о Богу. Међутим, душа је осетила благодат Божју, енергије Божије, душа је осетила радост вере, па не жели да је задржи за себе, него хоће да је подели са другима. Када човек осети како је добар Бог, онда зажели да на овом свету завлада божански поредак. А то је оно: Блажени су гладни и жедни правде Божје.

Права правда јесте да буде онако како је Божја воља. То је права правда. А шта је воља Божја? Воља Божја јесте да љубимо једни друге, али и да љубимо Бога. То блаженство, то стање душе да желимо да на Земљи завлада божански поредак, подстиче нас на прва дела љубави, а то је милостивост. Зато је оно следеће блаженство за које Господ говори: Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани. Милостивост је пројава наше љубави према ближњима. То је први знак да смо достигли љубав.

Када човек осети како је слатка љубав онда зажели узвишенију љубав од те људске, узвишенију љубав од оне која је према створеном бићу. Жели да стекне љубав према нествореном Богу. Тада видимо следећа блаженства о којима говори Господ: Блажени сте када свакојаке речи рђаве или ружне буду рекли због вас, па: Блажени су који страдају правде ради... То су све страдања за Господа и срамоћења због наше вере коју имамо у Господа. Кад то трпимо са смирењем, ми тиме пројављујемо да волимо Бога, да љубимо Бога. Онда Господ каже: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!

Видите, браћо и сестре, ако можемо цело Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа ставити у једну причу то је онда ова прича о блаженствима. Она говори о нашем путу духовног узрастања, о тој лествици духовног узрастања. Када све ово наведено испуните, реците за себе: Ми смо непотребне слуге. Пазите, почетак духовне куће коју градимо је ништост, а и њен кров је опет ништост. Ми смо непотребне слуге. Да нас ђаво не би покрао, да кад урадимо и нека велика и значајна дела, опет каже Господ реците за себе: Ми смо непотребне слуге. Шта су наша дела када видимо величанствену васиону коју је Бог створио?! Та наша дела као и да не постоје, колико је то мало, односно на то величанство које је Господ учинио. Каже нам: Када све испуните реците да сте непотребне слуге Божје. Значи, Господ хоће да се сачувамо, да се та кућа коју смо градили сачува и не разори. Онда каже: Ви сте светлост светлу, ви сте со земљи. Када смо ми светло свету? Када прођемо ову лествицу духовног узрастања уз помоћ Божју, када испунимо и достигнемо и љубав према ближњем и љубав према Богу. Тада смо ми светлост свету, јер разгонимо мрак незнања и бивамо они на које се други могу угледати. Када смо ми со земљи? Со има својство да чува од трулежи, а има особину и да да укус. Е такви хришћани треба да буду! Треба да чувају овај свет од кварења. Када со обљутави, онда је то страхота која иде на овај свет.

Драга браћо и сестре, потрудимо се у овом нашем животу да будемо верна чеда Цркве наше, да се угледамо у Господа и да мудро пролазимо ову лествицу духовног узрастања. Амин!