Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Велику суботу, 4. маја 2024. године, у Саборној црвки у Београду

Браћо и сестре, данас је Велика субота и ми смо се, заједно са Маријом Магдалином и са другом Маријом, нашли пред гробом, пред местом на којем је сахрањен Исус и заједно са њима били они пред којима се јавио анђео Господњи и рекао да зна да тражимо Исуса, јер знамо да је он Господ, и зна да чезне наша душа за Њим и да смо дубоко потресени заједно са Маријом Магдалином и другом Маријом и да осећамо дубински бол, јер је пострадао и распет Онај за кога знамо да је дошао показујући бескрајну, надумну, безобалну и парадоксалну љубав у односу на нас, Онај који је дошао да нас спасе.

И дубоки бол и туга обузимају нас јер смо Га одбацили, јер смо Га распели, али ипак чезнемо за Њим и зато се налазимо пред Богом заједно са мироносицама у тишини, смирењу и покајању, дошавши да тражимо опроштај, али анђео Господњи обавештава да је Онај због којег смо дошли устао и да није у гробу. Та чињеница одједампут постаје јасна и Марији Магдалини и другој Марији и свима, постаје и нама јасна, јер је то управо оно што је непрестано благовестио и о чему је проповедао Господ Христос. Рекао је недвосмислено да ће устати у трећи дан, да ће устати из мртвих. Ево, управо се то десило и зато анђео, пред том страшном чињеницом, умирује мироносице. Умирује их речима: Не бојте се, јер страх је оно што је претходило распећу, али и страх је и иначе оно што је најдубља стварност човека као палог бића, надубља стварност његовог постојања, страх који пролази кроз сваки дамар нашег бића и који све у нашем животу одређује и на све утиче, и на оно што мислимо, и што говоримо, и што чинимо. Наравно да то није само страх на нивоу емоција, није само страх психолошки, иако јесте и тај. То је много дубљи страх, суштински страх, рекли бисмо онтолошки страх од смрти као потпуног нестанка, ишчезнућа, од смрти као тоталне и апсолутне самоће и тоталног и апсолутног вечног мрака.

Зато анђео, знајући ову чињеницу, упућује на то да је прошло време страху, да се не плаше мироносице, апостоли и сви следбеници Христови, да се не плаши нико, да се не плаши свег поменутог, да се не плаши и да буде сведок Христов, али не онако како је чинио Пилат претходног дана. Пилат је знао истину, знао је и својом интуицијом, али знао је и правилима закона којим је заступао да је Христос потпуно невин, да је жртва мржње и зависти, и, иако је у једном тренутку колебајући се имао идеју да помилује неправедно и неистинито оптуженог  Исуса Христа, уплашио се свог имиџа, тј. уплашио се губитка имиџа, уплашио се због тога да може бити критикован, да може изгубити своју позицију, јер су запретили они који су мрзели Христа и завидили Њему да ће га пријавити ћесару и да ће рећи да он није пријатељ ћесара. Зато се Пилат определио не да буде на страни истине и онога што му говори његово срце и оно што препознаје у Исусу, већ се определио за то да му буде комфорније. Стало му је до тога шта ће мислити о њему, стало му је до свог интереса, одрекао се принципа, или боље рећи: једини принцип за који се определио јесте била његова корист, користољубље. Дакле, био је обузет страхом од тога да ће изгубити оно што тобож мисли да држи у својим рукама и чега је господар. То је тај површни, пролазни и човека недостојни страх. Овај дубљи страх, страх од потпуне и апсолутне самоће и мрака, ишчезнућа, страх од смрти јесте оно на шта анђео позива мироносице жене, апостоле и све нас да оставимо по страни. Јер, ево није у гробу, устао је Господ! И анђео је послао мироносице да о томе сведоче и апостолима и читавом свету.

Само узгред да кажем да није чудно што је баш мироносице изабрао промисао Божји да буду сведоци, први сведоци, Његовог Васкрсења и први апостоли. Узгред толико о томе какво је наше предање и наш однос према личности без обзира да ли је у питању мушко или женско, али у конкретном случају према женама. То јесте дубоко и дубинско поштовање тајне жене, али и тајне мушкарца, тајне разликовања полова. И ево, дакле, мироносице као сведоци и ми са њима смо сведоци да није у гробу, да је устао, тј. да је сишао у ад. Ад је место мрака, место у којем одласком из овог света бораве душе, али и у мраку чезнући за оним што је истинско и право њихово назначење.

Црква тај силазак у ад  Христов назива Првим Васкрсењем, јер тамо где је Он тамо нема смрти, тамо је живот. Сишавши у ад Господ је учинио да је Живот и Светлост сишла у ад, у место мрака, у место смрти. Сишао је у ад да разбије окове ада и да најави и да наговести потуно и апсолутно вечно васкрсење сваког од нас. Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божјег, који је васкрсао из мртвих. Верујемо, дакле, у Бога који је васкрсао из мртвих, не у Бога уопштено, јер има много оних који верују у Бога, који верују и у Исуса Христа, али верују у Његову, како кажу, науку, етику и морал. То је све у реду, али није довољно, и ако је само то онда је погрешно. Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божјег, који је васкрсао из мртвих зато што не само верујемо, него и чезнемо и имамо потребу за животом, имамо потребу за тим да заувек будемо једни са другима, са својим родитељим који су отишли пре нас, праоцима и свим прецима, са сваким оним који је поред нас. То ништа није не само чудно и необично, није неприродно, већ напротив, то је истински циљ и то је једино природно!

Зато данас, славећи Прво Васкрсење, служили смо свету Литургију на Плаштаници, над Гробом Христовим, у тишини и миру ишчекујући тријумфални излазак, тријумфално устајање из гроба, излазак из ада Господа Христа баш онако како наше иконе представљају Његово Васкрсење. Представљају га тако што излази из гроба Господ, али са собом вуче и води и све оне који чезну и који су чезнули за Њим. То да је Он васкрсао није последица и резултат нашег домишљања, него увек и искључиво последица вере. Христос васкрсли се јавио онима који су веровали у Њега, а онима који нису имали вере и ако се јављао и када се јављао остао је странац, јер су остали празни.

Нека би Господ дао да данас молитвено, као и увек заједно са Господом Христом, као што смо колико год су наше моћи по Његовом човекољубљу, благослову и љубави хтели да будемо и јесмо са Њим у гробу, са Њим смо и у аду, и надамо се и верујемо да ћемо са Њим из ада устати и сад али и у векове векова. Амин.