Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је служио 17. јун 2024. године, на празник Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског, свету службу Божју у Цетињском манастиру.

- Свети Јоаникије се трудио од своје најраније младости у славу Божију, припремајући се и образујући се за свету свештеничку службу. Касније, кад је примио ту службу, он се ревносно трудио и већ као млади свештеник и катихета, професор дао изузетно значајне и велике плодове. Био је благе нарави, добре душе, широког срца, предусретљив, диван човек у свему. Зато је блаженопочивши патријах Гаврило желио да му он буде наследник на столици Митрополита црногорско-приморских. Кад је изабран за патријарха, он је убрзо предложио Јоаникија Липовца, тада већ угледнога београдског професора катихету, свештеника, угледног духовника за Митрополита црногорског. Сигурно је у њему видео многе особине, његову кротост, послушност, верност и истрајност у служењу Господу - беседио је митрополит Јоаникије и наставио:

- Свети Јоаникије је дошао у тешка времена, нешто мало пре почетка Другог светског рата на цетињски трон. Ратни вихор овде је узбуркао све. Окупирана земља, али, поред те несрећне окупације, била је још једна несрећа са много тежим последицама, јер се наш народ по први пут у својој историји тако поделио, дубоко, оштро, што су се међусобно почела браћа оптуживати и убијати, што је већ у току рата почело такво крвопролиће да нису презали ни свештенике убијати и бацати их у јаме. Безбожна комунистичка идеологија рушила је све пред собом. Свети Јоаникије је патио много због те и такве поделе у народу, али још је више патио што је народ поприлично обезбожио, што су многи напустили цркве и своје крсне славе и заговарали безбожну комунистичку идеологију која је не само Бога прогонила него и уништавала наше памћење и нашу историју, нашу културу, мислећи да ће самоуништавањем и рушењем направити нешто добро. Ништа добро, наравно, нису могли урадити, јер су једино могли да се добро извеште да завађају народ и убијају браћу.

- Све је то раздирало митрополитову душу и он је чинио што је могао – мирио народ, помагао и једнима и другима, спасавао животе, хранио сиротињу, тешио тужне и ожалошћене, био свима и отац и мајка колико је то могао бити. Али, иако кротак и смирен и трпељив, он се новој комунистичкој идеологији успротивио јуначк, ниједног секунда се не двоумећи у том погледу. Видео је, наравно, шта ће се догодити, па је рекао још 1943. године: Ако та безбожна идеологија победи, она ће затворити наше цркве и наше светиње. Истераће вјеронауку из школа, погазиће памћење, угасиће крсну свијећу, храмове ће разорити и, што је најгоре, народ ће упропастити, обезбожити и завадити, окренути га на пут самоуништења. Све је то он видио још раније, а на крају је пострадао од безбожничке, али нажалост братске руке. Намучили су га црногорски комунисти. Желели су да се његовим мукама насладе. То је ужас шта је тај свети Божји човјек претрпио, али не осуђујући никога него се само трудећи да остане чист до краја и да своју жртву Господу Богу поднесе до краја - подсетио је митрополит Јоаникије.

- Свети Јоаникије не само да је зверски убијен него и бачен негде тако да му се још не зна ни гроба ни мрамора. Међутим, његов спомен свети блиста као сунце. Он блиста као што су заблистали први мученици, први светитељи Христови, као апостоли Христови у своје време, јер је пошао уским и тесним путем бранећи свету веру православну и жртвујући се за њу до последњег атома своје снаге и живота. Зато га је Господ прославио, а и још више и због тога што је све муке народне, све жалости, све тескобе примио на своју душу и своје срце. Свој народ је носио на својој души и молио се Богу за њега до краја, а на крају и жртву принио за њега. Његова жртва је христолика. Зла идеологија и зло време нису зауставили само на убиству митрополита Јоаникија Липовца него су прогонили свештенике цело време. Сваки свештеник који је имао храбрости да каже реч Божју био је означен као непријатељ државе. И убијани су свештеници не само у току рата, од зле комунистичке руке, него и после рата. Многи су пострадали као и Свети Јоаникије, после завршетка рата. И његов наследник је пострадао исто тако као и он. Не на исти начин, али је поднио мука исто толико као и Свети свештеномученик Јоаникије. Његов наследник митрополит Арсеније је био оклеветан као непријатељ државе, оптужен, суђен и пресуђен неправедно, а тешко и претешко је било и митрополиту Данилу Дајковићу. И он је страдао у Црној Гори, нарочито због рушења ловћенске капеле - истакао је митрополит Јоаникије и испричао занимљиву причу о ћерки митрополита Јоаникија Липовца:

- Била је угледни интелектуалац овде на Цетињу, радила је у просвети. Имала је једног сина поморца. Негде већ под старе дане у преписци са својим сином, она пише са љубављу и топлином мајчинском: Мило ми је, драги мој сине, што си био у Котору на служби. Тамо је, свакако, све другачије него на Цетињу. Тамо не стоје шпијуни пред црквом као што стоје пред Цетињским манастиром и уписују свакога ко у манастир уђе да се моли Богу. Мени је много драго што си био на светој служби и што си спреман увек да кажеш да си унук светог Божјег угодника и оца мојега митрополита Јоаникија. Ето, и то је једно сведочанство каква су времена била, посебно како је било овде на Цетињу, где су по тадашњим сведочанствима угледних и честитих Цетињана по двојица шпијуна се стално смењивали. И то је било тако и до скоро, не знам да ли је и данас, да пред Цетињским манастиром бележе ко све улази у цркву Цетињског манастира и ко све приступа ћивоту Светога Петра Цетињскога, али никакви пристисци, никакве пријтње, никаква страдања нису могли искоренити свету православну веру и што су је више гонили, што је она више страдала, била је све јача. И хвала Богу, тај пламен свете вере православне се разгорио и разбуктао кад је дошао блаженопочивши митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска