Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио на празник Светих мученика Адријана и Наталије, 8. септембра 2024. године, свету архијерејску Литургију у манастиру Светог Саве у Голији.

Након свете Литургије, Преосвећени Епископ је служио помен Ксенији Давидовић, супрузи Миодрага Давидовића, а потом освештао њен споменик као ктиторке манастира Светог Саве под Орлином.

Богонадахнуту беседу је изговорио архимандрит Сергије (Рекић), игуман манастира Острога, обративши се члановима породице Давидовић, окупљеној родбини, кумовима и пријатељима почивше Ксеније.

„По благослову владике да се, поред молитви које смо узнели на њеном гробу, месту њеног почивалишта, где чека васкрсење мртвих, да се сетимо свега онога што је градило њену личност и биће и довело до часа, прошле године, кад смо је испратили љубљеном Господу. Сваки човек, сваки хришћанин труди се, требало би тако да буде, да током свог живота саплете један венац од врлина Богом благословених, препоручених за које нас Бог крепи. Наше је само да принесемо своју вољу и труд да те дарове Божје уобличимо и да се тако сами уплетемо међу Божје слуге, међу свете Божје. Многе од тих врлина су познате и видљиве одмах док се врше, а једна од најлепших врлина, која се види тек кад се подвуче линија иза нечијег живота, је врлина скромности, смирење, смиреност. Управо та врлина је красила Ксенију, колико знам из личног сусрета са њом то се могло видети, а нарочито из разговора са њеним мужем и животним сапутником Миодрагом, њене деце и људи који су је познавали.

Увек је то била реч којој је претходила једна станка која се ретко среће. Једна мајка, хришћанка, за коју Свети владика Николај каже да је мајка биће најсличније Богу Господу нашем Исусу Христу, јер она и полаже свој живот за децу своју, за своје ближње и труди се, као што Господ Исус Христос каже у Јеванђељу: Израиљу, Израиљу, или Јерусалиме, колико пута сам желио да саберем вас као квочка под крила пилиће што сабире, тако и ја да вас саберем под крила божанска, под покров Божји. Тако је и она за свог живота тихо, неприметно, али снажно сакупљала своју децу, унуке, пријатеље, све и давала ту топлину дома коју само може душа обогаћена и облагодаћена Христом да пружи, а неприметно“, казао је о. Сергије.

Да није било одговора с друге стране, додао је он, врло би тешко било то извести, артикулисати нешто лепо, величанствено.

„Да није њен животни сапутник Миодраг и деца Немања, Ана и њихова деца, сви који чине лепу Христову заједницу, као што иза Ксеније остаје, знам и мени је Миодраг говорио, често, да је она била велики иницијатор многих добрих дела која су учинили за народ и за своју душу и која ће остати вековима да сведоче њихову, конкретно њену љубав, веру, жртву. Остаје нам да будемо захвални Богу што нам је дао да имамо њу као пример како се живи и прелази из овог привременог живота у вечност. Благодаримо Богу за све што је урађено, мило ми је што и данас видим да то наставља даље да се у том духу ради, гради се светиња на острву Врањина, многи гробови који су били још једном страдали, многи који су побијени ради своје православне вере још једном су страдали заборавом, слава драгом Богу, љубављу и хришћанским осећањем ове породице, њихови гробови су означени, а њихове жртве приказане као такве, и тако смо одужили дуг онима који су страдали неправедно, али на спасење своје.

И Владика је на сваком овом сабрању присутан, и то је сведочанство и потврда да поред других многих обавеза он нађе да је ово најважнији дан и догађај да буде овде и то сведочи о величини њене душе, њене улоге у животу и Цркве и народа и читаве породице. Нека њој Бог подари вечни живот, Царство небеско, сваки благослов Божји, породици и свима нама да Бог подари да будемо и даље искрене, верне слуге живог Господа Исуса Христа, трудећи се и радећи оно што нам Он заповеда, да будемо хришћани и на дeлу и по вери и по речи и по срцу“, рекао је игуман острошки архимандрит Сергије.

Обратио се и Ксенијин брат професор Зоран Мијановић који је казао да његова сестра није била познати писац, песник, научник, филозоф, нити политичар, бунтовник, али је била жена и мајка.

„Имала је мужа којег је волела, здраву и способну децу и унучад и љубав целе породице до краја. Била је грациозна, пристојна, смирена, у правом смислу речи дама. Такође, образована и успешна, пропутовала је цели свет, боравила на свим континентим, имала изузетну енергију, волела живот. Имала је и тешке тренутке, проблеме, али и способност да се носи са њима. Када су јој доктори рекли за њену болест и да јој је преостало годину дана живота било јој је олакшање да њен облик болести нема генетску подлогу и не преноси се на потомство. Умела је да прихвати неминовност и то јој је дало унутрашњи мир што је највеће богатство које се може имати. Свако од нас ће на свој начин проћи кроз последња врата живота. Ксенија је имала оно најважније подршку и љубав у времену које јој је остало“, казао је Мијановић, наглашавајући да се права срећа налази у саосећању и повезивању с другима.

„Смрт је део циклуса поновног рођења. Да ли је Ксенија била срећна, мислим да јесте, ваше присуство и овај споменик најбоље показују да је била вољена и срећна. Сувишно је да причам колико ми Ксенија недостаје и колико ми је тешко да гледам њене слике. Утеху ми пружају неке мисли: Смрт је кључ који отвара врата ка дубљем разумевању смисла живота; Смрт је прелазак душе у други свет где она стиче потпуније разумевање истине и правде. Меша Селимовић каже: Смрт није у томе да нестанемо већ да останемо заборављени и зато Ксенија ће бити жива док смо ми живи и док овај споменик стоји овде“, рекао је Зоран Мијановић.

Ксенијин супруг, Миодраг Давидовић захвалио је Преосвећеном Епископу Методију, свештенству, родбини, пријатељима што су својим присуством учествовали у помену његовој супрузи.

„Тужних је годину дана од када се упокојила у Господу и преселила у вјечност наша Ксенија. Након 41 године заједничког живота, током којих си нас дивно дочекивала и испраћала, отишла си Господу као дама простране душе, отмене скромности и узорне честитости. Отишла си, први пут, обучена у свечану одору и појавила се пред Спаситељем као принцеза из времена наше светородне лозе Немањића. Господ дваког чува на земљи док не уради оно због чега се родио. Мићко наш је урадио све оно због чега се родила и због чега је Бог створио у кратком животном добу. Када најближи оду нешто другачије заболи у души. И смех има другачију грађу и сунце некако болније греје, иако си била дама која је огрнута сунцем. Све чега си се дотакла, позлатила си.

Била си најбољи основац, најбољи гимназијалац, најбољи студент Машинског факултета. Са јединственом визијом развоја, отпочела си прије 34 године стварање велике фирме за црногорске прилике, компаније „Нексан“. Била си све у једном, и темељ компаније, и главни носећи стуб свих година земљског живота. И данас живимо на темељима твоје визије, била си јединствен неимар до судњег дана. Служећи доброти и лепоти, постала си најопштије лице и највољеније име у роду нашем. Твоја жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божју оспособила те је да сазнаш тајну голготе наше свете, саборне и апостолске Цркве. Као велики верник, који је носио Господа нашег Спаситеља у себи почела си да градиш и обнављаш многе куће Божје на земљи, говорила си да без вере и наде нема спасења“, навео је Давидовић, подсетивши на труд и љубав које је његова супруга Ксенија уложила у обнављању и подизању светиња наше Свете Цркве.

„Обновила си, уз благослов нашег неумрлог Митрополита Амфилохија, највећу светињу у Црној Гори и шире манастир Острог и последња жеља у земаљском животу била ти је да се поклониш нашем Светитељу Василију Острошком и Тврдошком. Обновила си цркву Мајци Божјој и Светом Александру Невском на Светом Стефану, саградила маузолеј на Старом броду код Вишеграда где су усташе умориле 6. 257 дјеце, жена и нејачи. Била си највећи добротвор за градњу храма Христа Спаситеља у Подгорици, учествовала у градњи и обнови преко 300 цркава и манастира, оставила нам у аманет да завршимо манастир на Врањини где је наш Свети Сава столовао неко време. Слава Господу, на дан твог упокојења, отпочели су ти радови, конак је у целости завршен и прије 15 дана освештан. Манастир није завршен, каснило се са пројектима и администрацијом, сада су радови у току и догодине ће се прославити 800 година од доласка Светитеља на Врањину, а манастир ће бити завршен.

Урадили смо два споменика митрополиту Амфилохију, али због административних препрека нисмо били у прилици да их поставимо и освештамо. Надам се да ће у наредним данима и то да се деси. Саградила си овај манастир, ову свету задужбину са целокупном инфраструктуром, али мајстори су доста пропустили да ураде и морамо уложити доста труда да све буде онако како си жељела. У знак љубави и пажње коју си заслужила у земаљском животу, а посебно труду и раду које су уложила у градњи свих ових светиња желео сам да се макар делимично одужим са овим скромним спомеником, да бих ову идеју опредметио затражио сам благослов нашег владике Методија. Хвала Вам бескрајно, драги владико што сте дозволили да у овом предивном амбијенту засија ова биста наше драге Ксеније. Бићемо колико будемо могли подршка нашој Епархији“, поручио је Миодраг Давидовић.

Члановима породице почивше Ксеније Давидовић и осталим сабранима, речима утехе обратио се епископ Методије.

„Не знам ко је од уметника осмислио да Ксенија на овом споменику носи цвет, али као што је цвет најлепши израз целокупног биљног света са својом лепотом, нежношћу, миомирисом, тако су све оне особине које су красиле Ксенију, а понајпре њена племенитост, ненаметљивост, пожртвованост, љубав и смирење које је имала, а које су, како је народ рекао, и то њено покајање и вера, најлепши цвет људског поштења. Онај који је осмишљавао овај споменик можда није ни био свестан шта је направио, али је, мислим, ту Божја рука одрадила да она управо буде са тим цветом који је најлепши цвет она људског поштења.

Сва та њена дела која је она учинила нису просута и нестала у простору, него она добијају нову форму и израз. И ово данашње окупљање на годишњицу и тај њен памјатник споменик који је направио Миодраг са својом породицом да јој се макар малим делом одужи за све што је она дала породици, народу и Цркви су сведочанство да ништа што је добро, лепо и племенито не пропада, нити може пропасти. Све остаје сачувано у Божјој руци, а на корист кроз време које не може то уништити за поколења која долазе. Да ово буде место духовног напајања, мира, благодати, молитве, сваког доброг и племенитог дела и врлине за које је сваки човек створен по лику Божјем, призван да буде и да постане“, беседио је Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

Извор: http://www.eparhija.me/