Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован је посетио 23. фебруара 2025. године цркву Божју у Рачи.

Многобројни верни народ дочекао је архијереја који им је, поред свог апостолског благослова, донео и честице моштију великих светитеља и угодника Божјих: кнеза Лазара Косовског, цара Уроша Немањића, Анастасије Српске (мајке Светог Саве), преподобномученика Сисоја, мученика ливањских и мученика сурдуличких. Ове светиње ће поред честица моштију Светих апостола Петра и Павла од данас па у векове штити народ Раче и околине, а посебно оне који им буду долазили на поклоњење и молитву. Митрополиту шумадијском су саслуживали: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј-ставрофор Видоје Рајић из Лапова, протојереј Младен Ђурановић из Јарушица, протонамесник Горан Живковић из Лапова, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, јереј Мирољуб Блажић из Саранова, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић из Тополе. После  читања светог Јеванђеља митрополит Јован је произнео омилију:

- У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, драга децо Божја, ево нас на вратима Васкршњег поста. Данашња недеља, као и данашње Јеванђеље које смо сада чули, посвећени су Другом доласку Господа нашег Исуса Христа на земљу и суду Божјем. Ми смо данас чули одломак из Јеванђеља по Матеју који говори о Господу као Судији, као Ономе који ће једне људе позвати у своје наручје, тј. у своје Царство Небеско, а друге неће препознати. Ову реченицу Господа нашег Исуса Христа, браћо и сестре, треба да схватимо озбиљно да ли ће нас Господ препознати и да ли ће нам Господ казати: „Ходите мени благословени“ (Мт 25, 34) или ће рећи: „Идите од мене проклети!“ (Мт 25, 41). Тако Јеванђеље каже, браћо и сестре. Да бисмо били на оној страни коју ће Господ призвати трудимо се колико је могуће, браћо и сестре, да живимо јеванђељским животом. Живећи на земљи људи се деле, што ви боље знате од мене, на групе, на странке, на партије, на народе, на нације, на професије, на учене и неучене, на сиромашне и на богате… И тако много има, као што видимо, деоба овде на земљи. Кућа која се подели она се распада, та кућа не може да опстане. О дану Доласка Господа Исуса Христа људи ће се делити само на две стране. Све ово, што бисмо рекли, отпада. Делиће се на две стране: на оне који ће стати са десне стране Судије Праведног и оне који ће стати са леве Његове стране. Овде се не подразумева страна као деоба. Са десне стране биће они који су живели по Јеванђељу, тј. како рече данашње Јеванђеље који су гладног нахранили, жедног напојили, нагог оденули, болесника посетили, прими у свој дом странца и туђинца, путника и намерника (Мт 25, 35-38). Са леве биће они који заиста све то нису чинили. Зашто нису чинили? Зато што нису имали вере, нису имали јеванђељског живота или нису чинили другом јер сматрају да су они нешто много више. Ми се често затварамо у своје куће, па кад видимо кроз прозор неког мученика, просјака, смрзнутог човека, нећемо да отворимо врата, нећемо да га пустимо у дом. Човече, какав си човек, какав си хришћанин?! Гледаш човека који се смрзава, а не отвараш му кућу бар да га пустиш да се огреје, него још затвараш врата и окрећеш му леђа. Мерило по којима се људи деле на праведне и грешне јесте христољубље и човекољубље, боље речено, на оне који Христа воле и Христа љубе и на оне који људе воле и оне који људе осећају као своје.

Љубав је основна тема данашњег Јеванђеља и ове данашње недеље коју Црква назива Месопусном недељом. Када све ово имамо у виду и када смо чули ово Јеванђеље, ако смо заиста мало размишљали о поруци о значају и суштини, онда можемо да поставимо питање прво себи, мада ми често постављамо питање другима. Треба себе да питамо, браћо и сестре, шта је то критеријум по којем се опредељујемо за Царство Божје или за оно царство таме? Шта нас управо у том часу Доласка Господа Исуса Христа на овај свет одређује да ли смо Његови или нисмо? Човек мора да припада некоме: или Богу или другом. Јеванђеље такође каже: Не можете служити Богу и мамону - Богу и ђаволу (Мт 6, 24) То је, браћо и сестре љубав, али не она апстрактна љубав, него конкретна, свакодневна, у односу на свакодневног нашег ближњег и свакодневног и случајног пролазника поред нас. Ми ћемо прихватити оног ког волимо, али оног ког не волимо нећемо. Ми волимо оног човека највише који нама повлађује, који нам одобрава, па иако згрешим, па иако чиним зло, па иако сам тврдоглав и упоран, а он ми каже: добро је то! Такав човек мени одговара, таквог човека пригрлимо уз себе. Оног који укаже на мој пропуст, на моју грешку, на мој грех, не само што га нећу загрлити, него ћу га одбацити, још ћу о њему све најгоре говорити. Браћо и сестре, потребно нам је управо то разумевање другог човека, оног који је поред нас. Не само да га разумемо, него и да помогнемо онима којима је помоћ потребна. Није исто када видимо него мученика, болесног човека и кажемо: „Баш ми је жао што си болестан“ и прођемо, него када видимо да је болестан, да је пао човек, да му приђемо и помогнемо да устане, јер то што ћемо се само сажалити, а нећемо ништа помоћи, од тога тај човек нема никакве користи, браћо и сестре. Ми кроз сажаљење мислимо да смо испунили све, да смо испунили Јеванђеље.

Браћо и сестре, нама треба љубав као једина тајна нашег односа према Богу и према ближњима, као према самом себи. Наравно да волимо себе највише, али ако се само затварамо у себе, ако је та моја љубав затворена у мене, нема нам спасења. Јеси ли се затворио, за другог те баш брига? Човек се најчешће затвара јер мисли да је нешто и да су други недостојни да њему приђу. Недостојан је тај да уђе у моју кућу. Браћо и сестре, то морамо да имамо у виду и да проверавамо колика је наша љубав према Богу и да ли читавим својим бићем ми ту љубав осећамо у односу према себи и односу према ближњем човеку. Како можеш, каже Јеванђеље, рећи да волиш Бога, а не волиш ближњег свог (1 Јн 4, 20). Истина, ми смо људи, ми смо не савршени, ми смо слаби, па се замерамо једни другима, али не смемо дозволити да то зло уђе у нас и да живимо са тим злом што је неко грешан. Не смемо дозволити да зло овлада нама! Зашто? Зато што Јеванђеље каже да ће зло бити побеђено. Управо када дође Господ да суди живима и мртвима оно ће бити побеђено, онда ћеш и ти бити побеђен, али у злу. Зато љубав треба да буде конкретна: шта то дајем од себе другом, колико дајем, да ли дајем што каже Јеванђеље од сувишка срца (Мт 12, 34) или дајем некоме хаљину или кошуљу, а мени је потребна та хаљина или кошуља. Баш је то важно да дамо оном коме је потребније и када дајемо да нас просто заболи, а не да дамо од сувишка срца, браћо и сестре. Господ обраћајући се при Другом свом доласку нама људима, а с обзиром да се налазимо пред Васкршњи пост, неће нас Господ питати: „Јоване, јеси ли постио, јеси ли правио метаније, да ли си безброј пута рекао у себи: Господе помилуј?“, јер: „Неће свако ко говори Господе, Господе ући у Рај, него онај који твори вољу Оца мога који је на Небесима!“ (Мт 7, 21). Ово је, браћо и сестре, све апсолутно неопходно и потребно. Зашто? Зато што треба да буде средство за пројаву љубави према Богу и ближњима. Ми лако кажемо: „Ја волим Бога“, али не могу да волим оног човека поред мене, поготово оног који није по мојој мери.

Да ли имамо љубави према ближњем види се онда када смо показали разумевање, када нисмо осудили, када нисмо оптуживали друге и тужакали друге, када нисмо оговарали, када смо конкретно човеку који је био гладан дали корицу хлеба, не питајући оног који проси да ли он манипулише са нама. Зато српски народ има изреку: ко проси подај му, па нека и круну носи. Ако он проси из других разлога, а не из потребе, то ће бити његов грех, а ти и ја нећемо се огрешити иако му пружимо. Наравно, данас имамо људе који то злоупотребљавају, па онда ми долазимо у искушење. Неко ко злупотреби просјачење, ми онда због њега нећемо да погледамо ни оног коме је заиста потребно да му дамо, као што рекох, ту корицу хлеба. Не треба да се питамо да ли је заиста потребно или није не поштујући, најпре, чак ни своју логику да она просуђује шта срце треба да ради. Напротив, наш рацио, наша логика треба да буде управо прожета љубављу и саосећањем. Рећи ће свима Господ када дође: „Јоване, Милојка, Петре, Јанко, Марко, нахранио си ме кад сам био гладан, напојио се ме кад сам био жедан, посетио си ме кад сам био болестан, кад сам био у тамници, обукао си ме када сам био наг“ (Мт 25, 35-36). Тада ће се запитати, браћо и сестре, и једни и други, као што рече данашње Јеванђеље: „Господе, када смо ми то тебе нахранили, кад смо те напојили, кад смо ти дошли у посету? И једни и други ће се запитати, али шта ће нам, браћо и сестре, Господ одговорити? Шта ће нам рећи? Рећи ће нам: Онда када си имао прилику да покажеш љубав према ближњем свом, јер ту управо показујеш љубав. Зато Господ и каже: „Када си нахранио (учинио) једном од ове моје мале браће, мене си нахранио.“ (Мт 25, 40) И једни и други ће се у исто време не само запитати, него ће се и зачудити. Ови који ће ући у Царство Небеско, браћо и сестре, зачудиће се јер су чинили оно што је нормално, оно што је људско. Они то нису прецењивали, као што ми знамо, нажалост, када пружимо некоме нешто да о томе брујимо, да о томе говоримо као да смо му дали Царство Небеско… Зато ће се праведници запитати, па ће казати: „Господе, нисам ја заслужио Царство Небеско у односу према ономе што сам чинио, већ је ту Божја љубав, Божји суд је прави суд. Божија љубав је она која све види, јер љубав покрива мноштво грехова (1 Пт 4, 8).

Извор: Епархија шумадијска