Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. марта 2025. године у храму Светог Саве на Врачару

Сву наду полажемо у Тебе, Мајко Божја, сачувај нас под заштитом Твојом, јесу речи које смо управо изговорили на крају овог повечерја са акатистом Пресветој Богородици. Вечерас смо се окупили да се Њој помолимо, јер је Она Земља живих. Она је Трпеза Господња, Она је Шира од небеса и Она је Она која спаја небо и земљу. Она је оно најсавршеније што је људски род могао да да као одговор на љубав Божју. Она је једна од нас и Она је Она која као Мајка Божја у исто време, баш зато што је и једна од нас, заступа свакога пред престолом Сина свога и Бога Њеног и Бога нашег. Њој се молимо да Она моли Бога, да свакоме од нас Бог подари мир, мир у нама и мир међу нама. Он је наш мир, вели Свети апостол Павле када пише своју Посланицу Ефесцима, говорећи о Христу. И без Христа нема мира, али Он је мир зато што је по својој суштини, по својој природи – љубав. И љубав је увек извор мира и мир је чедо љубави.
 
Зато, драга децо духовна, сабрали смо се вечерас у данашњи дан у радости духовној, јер смо у храму Светог Саве, под његовим окриљем, али истовремено и свако са неким чудним осећањем и у овом граду и у читавој нашој земљи, осећањем као да се неки тамни облак надвио над сваког од нас појединачно и над све нас заједно, због тога што се реч наша јавна толико заоштрила да стичемо утисак да она постаје нож који треба да буде заривен у тело или у срце наших ближњих, једног од нас. И стојећи пред лицем Божјим у атмосфери великопосног покајања, знамо речју Христовом и Његовим позивом да када дођемо до таквих околности није прво питање ко је крив или ко је више крив, а ко је мање крив, јер ми као хришћани знамо да смо сви одговорни за све и да је свако од нас одговоран за онога другог и да ће Господ свакога од нас питати не шта је нама ближњи учинио, да ће свакога питати не шта је мени ближњи учинио, него шта сам ја ближњем учинио; да ли се заиста моја реч, као видљиви израз онога што у моме срцу стоји, толико заоштрила да може постати смртоносна, да је толико искључива да може укинути мога ближњег. Дакле, Бог ће ме питати каква је моја реч, какво је моје срце. Бог ће ме питати шта сам ја теби учинио. А за све што си ти мени учинио треба да ми буду водиља речи Светог Стефана Првомученика, ако је то било нешто што ме повређује, треба да буде моја молитва: Нека ти Господ не упише то у грех. Дакле, није основно питање ко је више одговоран. Наравно, коме је више дато, који има веће капацитете, од њега ће се више и тражити, у том смислу је и више одговоран. И зато ја себе видим одговорнијим од било кога другог. Основно је не питање, него подстицај  и позив Јеванђеља Христовог да не трагамо најпре и примарно за извором недостатка у себи споља; за извором промашаја, за извором нецеловитости да не трагам споља, него да завирим у своје срце и да учиним све да будем бољи, да ускладим себе са речју Божјом, са заповестима Његовим, да чиним оно што Бог тражи од мене. И самим тим Господ ће чинити да будем бољи Њему, бољи себи, а самим тим и бољи теби. Важно је да свако од нас, без обзира ко је и где стоји и колико му је дато – најпре то тражим од себе – да буде бољи; да муж буде бољи према својој жени, жена према мужу, родитељи према деци, деца према родитељима, брат према сестри, сестра према брату, колеге на послу једни према другима, комшије једни у односу на друге, рођаци међусобно итд. Када поставимо такав задатак себи, онда ће сигурно бити боље и свима нама заједно. И данас се плашимо иако знамо да је све у руци Божјој, али као људи, бринући се једни за друге, плашимо се да сутра не буде насиља међу нама.
 
И хоћу да кажем да из тог разлога најпре се обраћам онима у које највише имам поверење међу нама, а то јесу млади, да они учине све као што су учинили до сада, да учине колико до њих стоји да се избегне свака врста насиља, али то исто важи и за све друштвене чиниоце. То још више важи и за све државне институције, да сви учинимо све да не дође до испољавања агресије међу нама и да, не дај Боже, зацари се и овлада мржња у нама и испољи се међу нама. Да сви учинимо све и најпре од свих ја, најпре на том плану обраћајући се Богу за помоћ, да нам мир буде ултимативна вредност, ултимативни циљ. Јер Он је мир, наш Господ је мир наш. И кад год превлада немир у нама, значи да смо се удаљили од мира, да је изван нас.
 
Ових неколико месеци, као и читавог свог живота, али ових неколико месеци уназад интензивно сам разговарао са многим студентима. Мислим да тај број превазилази стотину, да је реч о хиљадама студента. Готово без изузетка видео сам чистоту, одушевљење, лепоту. Видео сам радост, видео сам глад за пуноћом, за истином, за правдом. Али сам исто тако видео различита размишљања, различите ставове и приступе једном те истом проблему и једној те истој теми. И зато нисам, имајући то све у виду, никоме могао да кажем чини ово или оно, али сам у дубини срца свог осећао оно што увек могу да поделим са свима вама, а то је да су сви они наша најмилија и наша најдража деца и да је Црква место у којој грлимо све и сваког без изузетка, не правећи разлике међу њима; али исто тако, одустајући од тога да им говоримо шта коме ваља чинити, сваког смо позивали на љубав, на спремност да има отворено срце за другог, на спремност да не буде искључив, на чињеницу да смо сви једни другима потребни, да не постојимо једних без других, да међу нама не сме да буде – ми и они, да сви ми заједно нисмо тек ми, него смо ја, ми смо једно, једно смо Христом, једно смо вером, једно смо у Господу нашем, једно смо и својим предањем, и завештањем, и залогом који смо добили од Светог Саве. Молим се Богу да чува сву нашу младост без обзира ком узрасту припада. Зато, нека би Пресвета Богородица својим молитвама, својом љубављу учинила да заиста превлада мир међу нама и да свако може слободно изнети свој став, своје мишљење, да има своје потребе и да тиме ни на који начин све то исто не ускраћује другом, ма ко он био међу нама.
 
Још једном апелујем на све, највише уздајући се у том апелу на студенте, али апелујем и на професоре, и на учитеље, и на све друштвене чиниоце, актере ових наших збивања. Још једном апелујем и на државне институције да сви, свако у складу са својим капацитетима и могућностима учинимо да нам и сутрашњи дан прође у миру, а проћи ће ако имамо име Христово у срцу и ако се обраћамо Пресветој Богородици и свима светима да буду уз нас. Нека би Господ дао да тако буде. Ми ћемо и сутра служити овде Литургију и у другим храмовима, по обичају, и наставити да се молимо Богу који је једина утеха и нада наша. Живели, нека Господ молитвама Пресвете Богородице све благослови.