Патријарх Порфирије: Крст је сила нам помаже да пребродимо сва могућа искушења
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 23. марта 2025. године, у Недељу Крстопоклону, у цркви Светог великомученика Пантелејмона у Миријеву
У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, налазимо се у средини Великог и Часног поста. Налазимо се у недељи која се зове Крстопоклона јер је посвећена крсту, зато што је крст знамење, обележје, знак по којем се препознају хришћани, али крст је и сила на хришћанину. Снага коју црпемо из крста Христовог јесте снага која нам помаже да пребродимо сва могућа искушења на која наилазимо и знак крста јесте знак којим одагнавамо од себе демонске силе. И зато смо чули одломак из Јеванђеља по Марку који говори управо о крсту. Господ каже апостолима својим и свима нама: Узми крст свој и пођи за мном, или боље рећи: Ко хоће нека узме крст свој и пође за мном. Господ позива на крст, нуди крст апостолима својим; нуди оруђе које је било оруђе срама, које је било оруђе понижења и прогона; оруђе презира да буде оруђе и оружје и сила којом се опскрбљују хришћани.
Дакле, Господ не нуди никакав комфор, не нуди на први поглед тријумф, победу. Уосталом, Он сам док је био на земљи, у контексту социјалних правила и параметара, у контексту правила и вредности овога света није тријумфовао. Управо супротно – Он је био губитник, Он је био поражен. Он је ишао путем одрицања и на тај пут позива апостоле своје, на тај пут позива и нас. Иако је тај пут узак и тесан, иако је то бреме можда неразумљиво за човека, на том путу, заправо на путу крста, налази се сила и тајна победе, јер је он пут у васкрсење. Узми крст свој и пођи за мном, ако хоћеш, јесу речи Господње нама упућене. Свакако да Господ овде када нас позива да следујемо Њему, да идемо за Њим, не мисли најпре на физичко напуштање свога места и свога простора, свога занимања и своје породице и свега онога што имамо и што јесмо да бисмо то оставивши пошли за Њим. Није то ни теоретски, апстрактни позив. Тај позив да идемо за Христом тиче се нашег унутрашњег живота, нашег духовног живота, нашег животног става. Тиче се система вредности који бирамо.
Поћи за Христом значи распети себе свету; значи учинити свој ум, своје срце, све оно што ми јесмо, простором, местом, на којем се пројављује Христос. Другим речима, значи одрећи се философије овога света, мудровања телесног, како каже апостол Павле. Значи не уздати се у своју памет, не уздати се у своју интелигенцију, не веровати својим проценама; не уздати се у своје око, у свој вид, у свој слух, у своје срце, онда када је то на путу који је далеко од Христа. Узети крст свој и поћи за Христом значи један унутарњи духовни преображај – значи истинско и право покајање које подразумева на сваком месту свога бића поставити Христа. Ако је реч о нашем уму – да имамо ум Христов, да мислимо њим, да мислимо кроз Његову реч; ако је реч о нашем погледу, о нашем виђењу, значи да гледамо Христовима очима, да гледамо кроз Његове заповести, да гледамо кроз Његову реч, да Његове заповести обликују наш поглед. Ако говоримо о слуху, значи да не слушамо на основу вредности и параметара, правила овога света, тј. да оно што чујемо у нама не изазива одмах реакцију, ако то није пријатно нашем уху, која оптужује и осуђује. Друго, јер знамо и реч Христову: Којим судом судите, онако ће вам се и судити. Дакле, да чујемо и слушамо и ослушкујемо једни друге. Да ми ослушкујемо свакога на начин на који Христос чује и на који приступа свакој души живој, независно од тога да ли је она мање или више грешна, независно од тога у којој мери се труди на духовном плану. Да наше срце буде оплемењено благодаћу Божјом, натопљено нашим сузама и прожето силом Духа Светога. Да онда буде место у које може да стане сваки човек и да у срце можемо да примимо свакога, независно од тога ко је и какав је, и да ту може остати обасјан нашом љубављу зато што је наше биће обасјано благодаћу Духа Светога.
Дакле крст свој узети и поћи за Христом, значи поћи тешким, трновитим путем, јер то подразумева свлачење старога човека у нама, човека греха, човека егоизма, човека самољубља; човека који нема милости према било коме, човека који се отуђио од Бога али самим тим и човека који је извитоперио у себи икону Божју. Зато крст Христов јесте подвиг духовни, јесте аскеза – он подразумева и пост и молитву и покајање; подразумева све оне врлине о којим говори Свето Јеванђеље, на које нас позива, које су имали Христоносци, духоносци, светитељи Божји, наша старија браћа и сестре из наше Цркве, а хвала Богу има таквих и данас. Јер ако мислимо да можемо ићи другим путем и да други пут може донети радост, мир, смисао; ако мислимо, како каже сам Господ, да можемо спасти душу своју ослањајући се на оно што ми имамо, на оно што су наше вредности, ослањајући се на своје силе, на своју славу; ако мислимо да можемо стећи радост, лепоту, пуноћу живота, истинско и право и смиреноумље – дакле, мир у души, што је највећа вредност и најважније богатство; ако мислимо да све то можемо постићи мимо Христа, онда ћемо бити изгубљени. Јер спасти душу своју подразумева читаво биће, јер душа заправо јесте човек као такав. И ако човек, тј. ми, ја, ви, мислимо да можемо без Христа, без благодати Његове, без љубави, без Његовог милосрђа, онда смо промашили, а свако има прилику да се увери да то јесте тако у свом свакодневном, практичном животу. И када дође до највећих домета, до највеће славе, до највећег богатства, на крају опет, када дође у своју собу, када затвори очи, покрије се јорганом или ћебетом, почиње да дејствује једна унутрашња празнина, која се не разликује код човека који је сиромашан а промашен од човека који је богат а промашен; код човека који је сиромашан а без Христа и код човека који богат а без Христа. Једнака празнина, једнак страх, осећање кривице и то дубински, егзистенцијални, онтолошки страх – страх од небића, од крајње таме; страх од сталне претње која виси над главом свакога од нас а то је смрт, то је одлазак из овога света из којега у том тренутку не носи ништа. Дакле, човек без Христа је потпуно изгубљен, ма ко био и ма шта имао. Зато нека би Господ дао да се наоружамо крстом као знаком којим се крстимо и којим одагнавамо сваког непријатеља, а најпре и изнад свега најстрашнијег непријатеља – демонске силе, и да узмемо свој крст и свој крст учинимо Христовим. Нека Бог да да тако буде. Амин.
У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, налазимо се у средини Великог и Часног поста. Налазимо се у недељи која се зове Крстопоклона јер је посвећена крсту, зато што је крст знамење, обележје, знак по којем се препознају хришћани, али крст је и сила на хришћанину. Снага коју црпемо из крста Христовог јесте снага која нам помаже да пребродимо сва могућа искушења на која наилазимо и знак крста јесте знак којим одагнавамо од себе демонске силе. И зато смо чули одломак из Јеванђеља по Марку који говори управо о крсту. Господ каже апостолима својим и свима нама: Узми крст свој и пођи за мном, или боље рећи: Ко хоће нека узме крст свој и пође за мном. Господ позива на крст, нуди крст апостолима својим; нуди оруђе које је било оруђе срама, које је било оруђе понижења и прогона; оруђе презира да буде оруђе и оружје и сила којом се опскрбљују хришћани.
Дакле, Господ не нуди никакав комфор, не нуди на први поглед тријумф, победу. Уосталом, Он сам док је био на земљи, у контексту социјалних правила и параметара, у контексту правила и вредности овога света није тријумфовао. Управо супротно – Он је био губитник, Он је био поражен. Он је ишао путем одрицања и на тај пут позива апостоле своје, на тај пут позива и нас. Иако је тај пут узак и тесан, иако је то бреме можда неразумљиво за човека, на том путу, заправо на путу крста, налази се сила и тајна победе, јер је он пут у васкрсење. Узми крст свој и пођи за мном, ако хоћеш, јесу речи Господње нама упућене. Свакако да Господ овде када нас позива да следујемо Њему, да идемо за Њим, не мисли најпре на физичко напуштање свога места и свога простора, свога занимања и своје породице и свега онога што имамо и што јесмо да бисмо то оставивши пошли за Њим. Није то ни теоретски, апстрактни позив. Тај позив да идемо за Христом тиче се нашег унутрашњег живота, нашег духовног живота, нашег животног става. Тиче се система вредности који бирамо.
Поћи за Христом значи распети себе свету; значи учинити свој ум, своје срце, све оно што ми јесмо, простором, местом, на којем се пројављује Христос. Другим речима, значи одрећи се философије овога света, мудровања телесног, како каже апостол Павле. Значи не уздати се у своју памет, не уздати се у своју интелигенцију, не веровати својим проценама; не уздати се у своје око, у свој вид, у свој слух, у своје срце, онда када је то на путу који је далеко од Христа. Узети крст свој и поћи за Христом значи један унутарњи духовни преображај – значи истинско и право покајање које подразумева на сваком месту свога бића поставити Христа. Ако је реч о нашем уму – да имамо ум Христов, да мислимо њим, да мислимо кроз Његову реч; ако је реч о нашем погледу, о нашем виђењу, значи да гледамо Христовима очима, да гледамо кроз Његове заповести, да гледамо кроз Његову реч, да Његове заповести обликују наш поглед. Ако говоримо о слуху, значи да не слушамо на основу вредности и параметара, правила овога света, тј. да оно што чујемо у нама не изазива одмах реакцију, ако то није пријатно нашем уху, која оптужује и осуђује. Друго, јер знамо и реч Христову: Којим судом судите, онако ће вам се и судити. Дакле, да чујемо и слушамо и ослушкујемо једни друге. Да ми ослушкујемо свакога на начин на који Христос чује и на који приступа свакој души живој, независно од тога да ли је она мање или више грешна, независно од тога у којој мери се труди на духовном плану. Да наше срце буде оплемењено благодаћу Божјом, натопљено нашим сузама и прожето силом Духа Светога. Да онда буде место у које може да стане сваки човек и да у срце можемо да примимо свакога, независно од тога ко је и какав је, и да ту може остати обасјан нашом љубављу зато што је наше биће обасјано благодаћу Духа Светога.
Дакле крст свој узети и поћи за Христом, значи поћи тешким, трновитим путем, јер то подразумева свлачење старога човека у нама, човека греха, човека егоизма, човека самољубља; човека који нема милости према било коме, човека који се отуђио од Бога али самим тим и човека који је извитоперио у себи икону Божју. Зато крст Христов јесте подвиг духовни, јесте аскеза – он подразумева и пост и молитву и покајање; подразумева све оне врлине о којим говори Свето Јеванђеље, на које нас позива, које су имали Христоносци, духоносци, светитељи Божји, наша старија браћа и сестре из наше Цркве, а хвала Богу има таквих и данас. Јер ако мислимо да можемо ићи другим путем и да други пут може донети радост, мир, смисао; ако мислимо, како каже сам Господ, да можемо спасти душу своју ослањајући се на оно што ми имамо, на оно што су наше вредности, ослањајући се на своје силе, на своју славу; ако мислимо да можемо стећи радост, лепоту, пуноћу живота, истинско и право и смиреноумље – дакле, мир у души, што је највећа вредност и најважније богатство; ако мислимо да све то можемо постићи мимо Христа, онда ћемо бити изгубљени. Јер спасти душу своју подразумева читаво биће, јер душа заправо јесте човек као такав. И ако човек, тј. ми, ја, ви, мислимо да можемо без Христа, без благодати Његове, без љубави, без Његовог милосрђа, онда смо промашили, а свако има прилику да се увери да то јесте тако у свом свакодневном, практичном животу. И када дође до највећих домета, до највеће славе, до највећег богатства, на крају опет, када дође у своју собу, када затвори очи, покрије се јорганом или ћебетом, почиње да дејствује једна унутрашња празнина, која се не разликује код човека који је сиромашан а промашен од човека који је богат а промашен; код човека који је сиромашан а без Христа и код човека који богат а без Христа. Једнака празнина, једнак страх, осећање кривице и то дубински, егзистенцијални, онтолошки страх – страх од небића, од крајње таме; страх од сталне претње која виси над главом свакога од нас а то је смрт, то је одлазак из овога света из којега у том тренутку не носи ништа. Дакле, човек без Христа је потпуно изгубљен, ма ко био и ма шта имао. Зато нека би Господ дао да се наоружамо крстом као знаком којим се крстимо и којим одагнавамо сваког непријатеља, а најпре и изнад свега најстрашнијег непријатеља – демонске силе, и да узмемо свој крст и свој крст учинимо Христовим. Нека Бог да да тако буде. Амин.
Најновије вести
30.04.2025 10:21
