Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио у Крстопоклону недељу, 23. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог архангела Михаила у Андријевици. 

- Данас када Црква прославља поклоњење Часном и Животворном Крсту Господњем, у светом Јеванђељу Свети јеванђелист Марко вели и записује Христове речи: Који хоће за мном да иде, нека узме Крст свој и пође за мном, јер, ако ко жели живот свој да сачува, изгубиће га, а ако ко живот свој изгуби мене ради и Јеванђеља - каже Господ - тај ће га наћи и сачувати и задобити на векове векова. Јер, каже даље Господ, говорећи својим ученицима: Шта вреди човеку ако цео свет задобије, а души својој науди. Дакле, прича о Крсту је прича о спасењу душе, о оном што је најпретежније у нашем животу, поступању, деловању, чињењу, мишљењу, осећању. Најбитније је душу сачувати, а онај који то хоће треба да смирено узме Крст свој и крене за Исусом. Узети Крст на плећа своја, свој Крст, значи све оно што нас жуља, обремењује, притиска, онеспокојава, успорава у овом ходу свештеном кроз овај привремени, земаљски живот, све је то наш Крст који ми носимо, слика онога Крста који је Господ носио улицом страдања, пењући се на Голготу. Он тиме говори и сведочи, потврђује да сви они који желе Њега следовати, имаће Његову судбину. Ако не пострадамао баш онако како је Он пострадао, онда макар да претрпимо то што нам живот донесе - беседио је владика Методије и нагласио:

-  Све планове и пројекте о будућности и о себи треба ставити по страни, ако не почну да се испуњавају. Наш народ је увек говорио кад год је кретао нешто да ради што је планирао и наумио: Ако Бог да, Без Бога ни преко прага и Ако је воља Божја, нека тако буде. Никад се није пошто-пото грабило да се оно што смо ми заумили и намислили испуни и оствари ако видимо да нам се врата тога пута не отварају. Зато је увек народ говорио: Ако Бог да. Господ каже: Ко хоће за мном да иде, то значи по својој слободној вољи, без морања. Тражи нас слободне личности који се сами опредељујемо за то, никако неком принудом, јер за шта ћемо онда добити плату, јер то онда није наш став, није наше опредељење, то није наше духовно стање. Онда ми не желимо да то радимо, али смо принуђени да то урадимо. Зато Он каже: Ко хоће да иде за мном. Идући за Њим значи бити Њему близак, а онај ко је близак Њему добиће опроштај грехова, тј. спасење душе.

- Онда Он каже: Ако хоћете да идете неким другим путем, сачувавши свој положај, чин, иметак, планове о себи науштрб своје душе, тада ћете живот изгубити. Овај пролазни живот телесни, биолошки, земаљски како год да га живимо, то ће време да нам процури кроз прсте, доћи ће једног дана крај и све оно што смо стицали, гомилали, чинили, приграбили неку власт или моћ, положај или чин, и на томе заснивали свој живот, све ће то пропасти заједно са животом који смо на томе базирали. Зато треба, браћо и сестре, храброст да се одрекнемо заснивања живота свога на новцу, положају, моћи, привилегијама, него да га заснујемо на речима Христовим, да радимо оно што је воља Његова. Велика ту храброст треба, јер нам се чини кад нас нешто заболи да пропадосмо, не добацујући даље поглед преко тела и земаљских потреба каква нам се вечна судбина спрема. Само и једино о томе Христос говори у овом Јеванђељу, на крају крајева, само и једино због тога смо се ми данас овде сакупили, због спасења своја душе, препуштања себе смирено у руке Божје да нам Он трасира пут којим да идемо. У реду је имати планове и програме, али тек на рушевинама планова и програма о себи срешћемо се са Христом лицем у лице. Он ће нас тада узети за руку и повести путем који је Он назначио за нас, којим треба да идемо, јер Он боље види, даље и више, и шире, и дубље сагледава нас и нашу вјечну судбину. А када цели свој живот, у једном тренутку, препустимо Њему и онда, као на једној траци, видимо шта нам се све у животу дешава и да је то све у ствари Божје давање, онда само захваљујемо и благодаримо, у смирењу и са сузама, на свим даровима Божјим које нам Бог даје, а којима ми нисмо стали на пут са својим плановима о себи, него смо дозволили да нам се то деси, да нам то Бог да. Онда нам се цели живот заснива на саображењу са Божјом вољом и зато апостол Павле на крају говори: Не живим више ја, него живи Христос у мени. Тога ја када се одрекнемо и одбацимо, онда задобијамо живот вечни. То ја пре познања Христовог и пре саображења свога с Његовом вољом, кад се тога ја одрекнемо онда ћемо сачувати свој живот за векове векова - истакао је владикаМетодије и закључио:

- Овај Крст који се овдје чува, под сводовима овога храма, донет из Свете земље, из Јерусалима 2009. године, дакле, безмало пуних шеснаест година, мироточи овде у овом храму благосиљајући, призивајући управо на ово цели народ који се овде сабира, окупља и причешћује живим Христом Богочовеком на светој Литургији као што је данас. Зато, никад ово немојте изгубити из вида, поред свих својих планова и програма које имате, стално вежбајте и говорите: Ако Бог да и Нека буде воља Божја. То су речи кроз које се спасио људски род. Она кроз коју је дошло спасење управо је и једино само то рекла архангелу Гаврилу кад јој се јавио и рекао шта је план Божји о Њој. Пресвета Богородица је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи твојој. И Свети Симеон Богопримац, који је живио три стотине и више година пре Христа и преводио са јеврејског на грчки Тору, закон Божји, кад је хтео да оно Исаијино пророштво: Родиће дјева да исправи, мислећи како ће да преведе реч дјева, јер не може дјева да роди, ако роди онда више није дјева. Помислио је: Написаћу жена, а јави му се анђео и каже: Не, него дјевица ће да роди, тако преведи као што је написао пророк Исаија, као што је њему откривено. А теби ће Бог дати да Онај који се од Дјеве роди, да Га ти видиш и да нећеш видјети смрти прије него што будеш видио и буде ти се открила та велика тајна спасења рода људског. После три стотине и више година у Јерусалиму, четрдесет дана после Христовог Рођења, кад је Дјева Богомајка носила са Јосифом заручником у Јерусалимски храм младенца Исуса због очишћења, по закону који је прописан јеврејском, тада Га је он чекао и видевши рекао је: Сада отпушташ у миру слугу твога, Господе, по ријечи твојој видјеше очи моје спасење твоје које си уготовио пред лицем свих људи. Светлост да обасја, не само јеврејски народ изабрани, него и незнабошце. То говори, склапа руке и предаје дух свој Господу. Триста и нешто година је то чекао. Можемо и ми ово мало, што нам је остало и што нам је Бог дао да се препустимо у Његове руке, целивајући Крст мироточиви овде, у овом храму, и то нас крепећи да је Христос ту са нама, да смо заједно и то дубоко осећање Његове присутности у себи развијати и предавати се у руке Његове.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка