Светом Литургијом у Крстопоклону недељу у манастиру Светог Николе у Кончулу началствовао је Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски г. Теодосије.

Саслуживали су јереји Мирко Јеремић и Стеван Марковић и ђакон Братислав Богдановић уз појање сестара манастира Кончула. Беседио је владика Теодосије:

- Ово је трећа недеља Великог и Часног поста, браћо и сестре, недеља која се зове Крстопоклона. Износимо Часни Крст на средину цркве да би се поклонили његовој сили певајући: Крсту Твоме поклањамо се, Христе, и Свето Твоје Васкрсење певамо и славимо. У првој недељи часног поста  прослављали смо победу Православља над незнабоштвом, над свим јересима које су имале за циљ да кваре учење Цркве. У другој недељи поста сетили смо се Светог Григорија Паламе, који је био велики богослов Цркве Божје и који је учио о  мистичком богословљу, о нетвраној светлости на гори Тавор где се Господ преобразио, када је засијао нестварном светлошћу божанском коју су апостоли видели и када су они рекли: Лепо нам је овде бити. Та светлост даје праву блаженост, озарење душе нашем телу и целом нашем бићу, а ево ове недеље посвећеном Часном Крсту право зато што је ова недеља средина поста када нам је потребна сила и снага, сила Часног Крста како би могли подвиг да изнесемо до краја. Сама реч подвиг говори да је то известан напор наш од земље ка небу. Као што ова земља има гравитацију и наше тело привлачи себи и ако се опустимо свакако ћемо пасти, лежати на земљи, тако и духовно не смемо да се препустимо и опустимо, јер онда ће та друга гравитација да нас веже за земљаске пролазне ствари, за страсти, да грешимо. Онда ћемо такође лежати у блату грехова и свакако као такви нећемо моћи да се уздигнемо ка Господу, зато нам је потребна сила Часнога Крста.

Крст је сила и знамење, Крст је спасење –  певају верници. Чули смо у данашњем светом Јеванђељу како Господ позива све хришћане који хоће да иду за њим да узму Крст свој да се одрекну себе, ововременог, земаљског и да пођу за њим. Прво је Господ наш Исус Христос узео Крст свој, највећи и најтежи, понео га је, био је поруган, распет, умро је на Крсту да би својом смрћу победио смрт и да би васкрсао и нама отворио пут у васкрсење и спасење. А онда Господ каже да свим узмемо свој Крст, што значи да се препустимо вољи Божјој да наш живот какав год да је овде примимо са благодарношћу Богу, све невоље, искушења, страдања, беду, сиромаштво, болести да прихватимо и у руке Божје, са надом на Богу. Господ нас не лишава искушења, искушења су потребна да би се ми као злато у ватри очистили, али Господ  свим тим нашим мукама и искушењима не оставља нас него каже: Не бојте се, Ја сам са вама. И право кроз ту борбу, носећи свој Крст, а притом благодарећи Богу, без роптања ми се тако спасавамо.
 
Крст је потпора вернима, чувар васељене. Каже се у црквеној песми да је Крст слава ангела, а бол демонима. Они беже од Крста, зашто? Јер је Крст добио силу распетога и васкрслога Господа Исуса Христа јер је страдао на њему и зато не могу демони да поднесу силу Часнога Крста. Нама се тај Часни Крст даје у руке, да ми имајући то свепобедно оружје, ходимо кроз овај живот, неустрашиво и без страха, да без бојазни њиме побеђујемо непријатеље своје, нарочито оне невидљиве непријатеље душе своје. Часним Крстом себе ограђујемо, Часним Крстом штитимо наше домове, било који посао да почнемо да радимо ми се прекрстимо, и пре и после јела, благодарећи Богу на свему што нам дарује. У опасностима, у невољама верници призивају име Божје: Господе, помилуј! Прекрсте се Часним Крстом, а они који нису верујући они почну да псују, да хуле у том најтежем часу кад су у опасности. По томе се види ко је Божји и ко коме служи овде, у овоме животу.

Наш циљ је Васкрсење Христово, да се радујемо највећем празнику. И баш по средини Часнога поста, када износимо Часни Крст, онда нам је потребно да ми као са неке висине угледамо наш циљ, где идемо, куда идемо. Све је осмишљено, браћо и сестре. Господ је нама све дао у овом животу. Дао нам је оружје у руке, дао нам је небеску храну – Тело и Крв своју, да се причешћујемо, да и ми имамо живот вечни. Имамо бесмртно причешће, лек бесмртности, а лек не узимају они који мисле да су здрави, који мисле да су достојни, да су праведни, да су бољи од других. Лек је потребан онима који су болесни и који хоће да оздраве. Зато ми, причешћујући се, узимамо лек бесмртности, а причешће сагорева оне грехе који су присутни у нама. Тако је потребно пре причешћа исповедати се, приступити светој тајни покајања, а опроштај грехова се управо дешава када се ми причестимо. Пост, молитва, покајање и милосрђе све су то средства која ми користимо како би дошли до циља, да се сјединимо са Господом кроз свето причешће.

Зато је овај пост много важан за све хришћане, много је важно да почнемо и да завршимо овај пост, никако да почнемо, па да прекинемо, па да опет на крају опет нешто завршимо. Ми када волимо Господа онда ћемо и да постимо и да се молимо, да би стигли до Господа. Дакле да га искрено волимо, свим срцем и да нам Господ буде на првом месту у нашем животу. Јер када Њега заволимо, онда смо заволели и све друге људе, јер том Божанском љубављу коју имамо у себи ми можемо волети и друге људе, искрено, несебично, па чак и своје непријатеље, ни њих не можемо мрзети јер имамо Господа у себи, Он пребива у нама и том Божанском љубављу коју смо примили ми можемо да волимо несебично и све људе. Нека је благословен пост, нека је благословена и ова Света Литургија на којој смо се сабрали у овом свештеном манастиру Светог Николаја, сестре које се труде у овој светињи, одржавају ову светињу не само физички, него и духовно. На првом месту узносе даноноћно молитве за све, и за њих и за нас. Нека је све то благословено и Крсту Господњем нека је част, а нама од Крста сила и моћ да можемо бити достојни имена Господњег, достојни хришћани спасавајући се у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.