Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки господин др Иринеј служио је у уторак, 8. априла 2025. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен блаженопочившем архимандриту Јовану Радосављевићу поводом четврте годишњице од његовог упокојења.

Високопреосвећеном митрополиту Иринеју је саслуживао протођакон Мирослав Николић.

Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. У породици је било седморо деце: Катарина, Никола, Стеван, Вучко, Милован, Кристивоје и Милисав, од којих су Никола и Кристивоје умрли још у раном детињству. У породици се живело скромно, али побожно и молитвено. Домаћим молитвама присуствовали су сви чланови породице, стојећи пред кућним иконама и молећи се, шапатом, својим речима. „Та наша кућна молитва у молитвеном ћутању и разговору са Богом остала ми је у сећању са осећањем неког посебног благодатног мира“, сећа се архимандрит Јован.

Отац Радомир умро је изненада, када је малом Милисаву било свега три године. Мајка је остала са петоро деце, која су јој по својим моћима помагала око кућних послова и пољских радова.       

После завршеног четвртог разреда основне школе у родном селу, Милисав са једанаест година живота одлази у Краљево светом Владици Николају. Ту остаје краће време, а потом га Владика води у манастир Жичу, где постаје манастирски ђак, па искушеник. Духовни однос са светим Владиком Николајем, тада остварен, постаће камен темељац монашког живота архимандрита Јована. После немачког бомбардовања и паљења манастира Жиче 1941. године већи део братства се повлачи у планину Столове и манастирске колибе, а потом у Студеницу. У лето 1944. године, услед ратних прилика, Милисав одлази у манастир Вујан, у који, уочи доласка партизанâ, стиже и теолог Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле. Познанство са будућим патријархом и године проведене уз њега оставиће на Милисава неизбрисив духовни печат.

После годину дана, читаво братство прелази у манастир Благовештење код Овчар-Бање. Ту Милисав остаје до 1947. године, када одлази на одслужење двогодишњег војног рока. По повратку из војске, настањује се у манастиру Рачи код Бајине Баште, где се тада налазило и раније братство манастира Благовештења. У том периоду утврђује се и његов духовни однос са Светим авом Јустином Ћелијским.

На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашен у малу схиму, по благослову митрополита скопског Јосифа, који је у то време био администратор Жичке епархије. Чин монашења обавио је игуман Јулијан (Кнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част Светог Јована Крститеља.

У Рачи је монах Јован завршио један разред гимназије, а 1957. године, када је архимандрит Павле постао рашкопризренски епископ, завршио је и остала три разреда. Године 1966. уписује се на Богословски  факултет у Београду, где се упознаје и духовно зближава са младим теологом Мирком Буловићем, потоњим Епископом бачким Иринејем. Током студија Свети Архијерејски Синод га поставља за наставника Монашке школе у манастиру Острогу. Богословски факултет завршава 1971. године и одлази у Грчку, на постдипломске студије на Атинском универзитету. Крајем 1974. године, на позив Светог Синода, прима дужност управника Монашке школе у Острогу, која је касније премештена у Далмацију, у манастир Крку. После годину дана рада у њој, наставља наставнички рад у призренској Богословији 1978/1979. године, а професорски испит полаже у Београду 1983. године. Пензионисан је као професор Богословије 2001. године. За собом је оставио вредно писано сведочанство о историји и животу наше Цркве, које обухвата педесетак наслова.

Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање, док је зимске периоде обично проводио у Новом Саду, уз Епископа бачког Иринеја. Премештен је у манастир Јежевицу 2015. године, а следеће године у манастир Рачу код Бајине Баште. Међутим, због влаге, хладноће и лошег здравственог стања упућен је у погодније климатско подручје код Врања, у манастир Светог Стефана у Горње Жапско, где је, захваљујући доброти Eпископа врањског Пахомија и сестринству манастира, провео последњих пет година живота.

У току прве недеље Великог поста 2021. године архимандрит Јован је оболео од инфекције изазване вирусом ковид-19 и смештен у Инфективну клинику Клиничког центра Војводине, где се и упокојио 8. априла. По његовој жељи архимандрит Јован је сахрањен у манастиру Лелићу 10. априла 2021. године. Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници.

* * *

Родни Лелић је прославио
Онај што мирно у кивоту спава
Што је тамо и цркву саградио
Да има где да почине му глава.

А дечак што уз њега провео је дане
И ког је упутио на своје стазе правац
Црноризац поста од младости ране
Да пример нам даје овај свети Старац.

Жичке лавре послушник и дечански сабрат
Овчарских клисура смирени житељ
У подвигу је прошао и ужаса рат
У Призрену са ђацима створио обитељ.

Цео живот подарио светињи и чудима,
Монашком завету и молитви Богу
Сваког са осмехом и љубављу прима
Метохију и Косово прош’о босих ногу.

Претрпео батинање неверних Бугара
И остао предан своме послушању
Прохујалих времена врата нам отвара
Неуморно пише и ноћу и дању.

Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
И народ с огњишта растераше мачем
Рањене руке тад му задрхташе
Па завапи Богу молитвом и плачем.

Искреном душом и радосним очима
Крепки Старац Истину животом сведочи
И дуг враћа оном што у Лелићу почива
И недуге нађе молитвом лечи.

Мира духу своме у старости нађе
Под окриљем јуначке планине Јелице;
Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
И лукавог што баца отровне стрелице.

Крстоносни пут води га до Дрине
Да испише сећања последњу страницу
И у Рачи старој о своме роду брине
Па хита у Лелић, на последњу станицу.

И радује се свети владика Николај
Јер молитва изроди оца Јована
што Јеванђељу учи грешни род овај
Док у Лелић хрли са свих српских страна.

Сада Лелић село има два јунака:
Једног у календар што уписа Бог,
Другога познаје српска душа свака
И љуби га ко духовног родитеља свог.

Протојереј Владан Симић,
из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.