На Велики четвртак, 17. априла 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован, уз саслужење протојереја-ставрофора Зорана Крстића и Зарија Божовића и протојереја Дејана Лукића и Срећка Зечевића, служио је свету Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Крагујевцу.

Велики четвртак је један од дана Страсне (страдалне) седмице у којима се Црква молитвено сећа догађаја Господњег, његовог драговољног страдања. Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики четвртак, одржао Тајну вечеру. Господ Исус Христос је тада установио свету тајну Причешћа (Евхаристије, Литургије) уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт 26, 26-28). Ове се речи могу чути на свакој светој Литургији, чији је централни део свето Причешће.

Митрополит је свештенству и верном народу Епархије шумадијске упутио радосну поруку својом надахнутом беседом у којој је рекао:

„Спаситељеве, спасоносне беседе о Христовом умивању ногу Својим ученицима, као и о Његовој Првосвештеничкој молитви пред страдање коју је узносио Оцу Небеском, стоје у самом средишту Великог четвртка. Централни и посебно важан догађај јесте Христова тајанствена, или како ми кажемо — Тајна вечера, на којој је Он, Господ наш Исус Христос, заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши хлеб, дао Својим ученицима и апостолима, рекавши: „Узмите, једите, ово је тело Моје“. Потом је узео чашу са вином и рекао: „Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога завета.“ Црква Божија, од тог тренутка — од Тајне вечере, браћо и сестре, па све до данас, није ништа друго него једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење, како ми у Цркви кажемо, са Њим — јединим и истинским Свештенослужитељем.

Када су једнога светогорског старца, великог духовника, питали: „Старче, шта је Црква?“ — Он, испуњен благодаћу и богат литургијским искуством, одговорио је свом духовном чеду: „Чедо моје, Црква је непрестана Литургија.“ То је суштина. Из ове надахнуте поуке огледа се суштински значај, браћо и сестре, свете Литургије као тајне над тајнама. Постоји једна тајна — тајна Цркве, тајна Литургије — из које проистичу све друге свете тајне. Не можемо рећи да их има седам, петнаест или двеста. Дакле, браћо и сестре, она је тајна над тајнама, као наше учествовање у вечној трпези Царства Небеског, где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Долазећи на Литургију, молећи се и причешћујући се, ми тиме потврђујемо свој хришћански идентитет. Ван Цркве, ван Литургије, ван светог Причешћа — нема спасења, браћо и сестре, макар да чинимо сва добра овога света. Речи Спаситељеве, које је изговорио на Тајној вечери, саставни су део сваке евхаристијске молитве, или како у Цркви кажемо — молитве Анафоре. Света Евхаристија јесте благодарење, заједничка служба захвалности Богу. Литургија је благодарење. Човек, пре сваке молитве коју Богу приноси, прво треба да заблагодари. То морамо схватити, браћо и сестре, то морамо осетити и искусити, ма колико људски живот био тежак, са световне и свакодневне тачке гледишта. Литургија ће нас одморити, Причешће ће нас освежити, јер кроз Причешће примамо Самога Господа Христа. А када носимо Христа у себи, онда Христос носи нас кроз све невоље и патње овог света.

Зато нам се данас даје пример страдалног и праведног Јова. Он је страдао, али није престао да се моли. Изгубио је све — и богатство, и породицу — али није изгубио веру. Када су му жена и пријатељи, видећи га на буњишту, покривеног губом, рекли: „Похули на Бога па умри“, он је одговорио: „Говориш као безумна жена. Зар смо од Бога примили само добро? Како онда да не заблагодаримо и за ово? Ја верујем у Бога, и ако се распадне тело моје, у том телу ћу видети Бога“. Зато је он и праслика Христовог Васкрсења, браћо и сестре. Људи се често питају, одувек се питали: „Како да се молимо? Шта је молитва?“ Апостоли су рекли Господу: „Господе, научи нас да се молимо.“ А шта је, заправо, молитва, браћо и сестре? Молитва значи — благодарити. Молитва значи — захвалити се. Онај хришћанин који не зна да благодари Богу, не зна ни да се моли. И обрнуто, браћо и сестре — исти Господ који је био са Својим ученицима, приноси и приноси се на свакој Литургији. Исти Господ поново бива жртвован и страда. Исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново их благосиља и освећује силом и наитијем Светога Духа. Он је вечно Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје — Христос, Бог наш.

Зато ми на свакој Литургији, браћо и сестре, изнова доживљавамо све оне догађаје које је Господ учинио ради нас и ради нашега спасења. На Литургији Светог оца нашег Василија Великог, коју данас служимо на овај Велики четвртак, сви се молимо — или би требало да се молимо — да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на коју смо сви, без изузетка, позвани. Сви смо позвани на Свету Литургију. Сви смо позвани на Свето Причешће. Да ли се сви одазивамо — то зависи од нас. Хоћемо ли да живимо вечно? Не можемо без Литургије и не можемо без Светог Причешћа. Јер без Свете Литургије, без Светог Причешћа, човек духовно умире и пре телесне смрти. У данашњи дан, наш Спаситељ, Господ Исус Христос, оставио је Трпезу која се не диже. У томе је слава данашњег дана — Великог четвртка. Већ више од две хиљаде година, драги моји, како је Христос поставио ту Трпезу, и она још увек стоји. Нити се икада дигла, нити ће се дићи до свршетка света и века. Чудеснија Трпеза, како кажу свети Оци, никада није била постављена — ни у Рају, ни на земљи — до оне коју је Господ поставио на данашњи дан.

Зато, приђимо тој Светој Трпези. А ко је на тој Трпези? Господ наш Исус Христос. Он је наша Храна. Он је наш Живот. Ако не желимо да духовно умремо од глади, приђимо Трпези Господњој. Узмимо Тело и Крв Христову. Узмимо Свето Причешће, јер се причешћујемо ради вечнога живота и ради опроштаја грехова. Понављам: на свакој Литургији Господ се жртвује за нас. На свакој Литургији Он нам се даје. Зашто да Га не примимо? Зашто? Крштени смо људи. Чланови смо Цркве Христове — Тела Његовог. Али Њега треба примити вером. Њега треба примити љубављу. Њега треба примити надом. Њега треба примити у смирењу, а не у гордости. Не у нарцисоидности, него у смирењу. Јер, како каже Јеванђеље: „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“. Нека нам овај дан и овај празник увек буде на подстрек, на сећање — када је Господ, браћо и сестре, Себе положио за нас, када је Себе предао нама. Да се подсетимо и Његовог прања ногу ученицима — прања које је учинио управо из смирења. Да се подсетимо и на издајство, када је један од Његових ученика издао Господа за тридесет сребрника — тридесет сребрника који ни тада нису били вредни. Али, да би се испунило Писмо, морало је тако да буде. Господ је страдао не ради Себе, не ради грехова Својих — јер Он греха не учини, нити се нађе превара на устима Његовим, како каже пророк Исаија. Он је страдао да би ми живели. Он се распео, да би на Крсту узео грехе наше. Зато треба да му благодаримо. Нема веће благодарности Богу него да смо на Литургији, да живимо Литургијским животом и да се причешћујемо“.

У поподневним часовима служено је јутрење Великог петка на коме је митрополит Јован са свештенством Саборног храма читао дванаест Јеванђеља о страдању Христовом. На крају јутрења митрополит Јован са свештенством и верним народом целивао је и поклонио се Часном крсту, који су свештеници у току богослужења изнели на средину храма.

Извор: Епархија шумадијска