У Новом Завету је Васкрсење почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Ваше Преосвештенство, упознајте нас са тајном Васкрсења и спасоносним значајем победе над победама.

Празник Васкрсења увек има суштину вечности, суштину живота који се искључиво испунио у Тајни Христовог страдања. Свети Јован Златоуст нам је у свом васкршњем слову на најбољи начин сажео пуноћу и значај Васкрса. Између осталог, у својој беседи о Васкрсу рекао је: „Ако је ко побожан и богољубив нека се наслађује овим дивним и светим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Затим је изрекао и ону чувену реченицу: Смрти где ти је жалац, Аде где ти је победа? Васкрсе Христос, и Ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони! Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!“ У овим речима из беседе Светог Јована Златоуста о Васкрсу, изливена је сва суштина самог Празника над празницима. Радују се и небо и земља, целокупно човечанство се радује том Празнику и тој победи Живота над смрћу.

Светоотачка литература и светоотачко предање је препуно спасоносних и искуствених примера који нас уводе у тајну Живота. Свакако да је узимање крста прави пут који нас уводи у тајну Живота вечног и открива нам димензију у којој живот на земљи има пуни смисао, ако смо на христоваскрсном путу и то сведочанство налазимо у житијима светих и искуству светоотачког предања. Удобност и комфорност, производ хедонизма, јесу страсти савременог човека. Све је усмерено у том правцу, односно у себичном односу према другоме. Жртвовање за другога, данашња цивилизација не препознаје, већ је у том смислу све потчињено духу властољубља, лењости, мрзовољи и празнословљу. То нас све удаљује од Крста Господњег и вредности у животу које подразумевају дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави. У томе лежи смисао живота и отачког предања. Васкршњим постом и постом уопште, побеђује се пустиња овога живота и осмишљава сваки кутак нашега постојања, јер постом, као уосталом што и јесте и садржај Четрдесетнице која је иза нас, се низводи благодат Божја међу нас. Постом се Господ оприсутњује међу нама. Тамо где је Господ, тамо је, не само телесно и духовно здравље, него и Царство небеско. Тамо смо и ми заједно са Њим, преображени, победили свет, победили грех и зло. Потребна је из дубине наше душе, истинска вера која прожима читаво наше биће, сваку нашу пору, наше кости, ум и срце. У тим истинама је победа сваке страсти и греха и спасоносни значај Победе над победама.

Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства, а многобројна чудеса и знамења догађају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Преосвећени Владико, замолићу Вас да поучите наше читаоце са значајем чуда и знамења у светлу Васкрсења.

Поштујући Крст Господњи као највеће знамење и највеће чудо и Крсну жртву, ми славимо Васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству небеском. Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душа хришћана са Христом. Никакве пролазне насладе овог света не вреде, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку. На нама је да поштујемо Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, односно свог спасења. Сва символика Крста није нешто украсно, наговештајно, него бива и реална пројава суштине спасења. Свети Јефрем Сирин пише: „Крст је васкрсење мртвих. Крст је узданица хришћанима. Крст је палица хромима. Крст је утеха беднима. Крст је узда богатима, обарање гордих. Крст је застава победе над демонима, васпитач младима. Крст је нада очајницима, заштита опкољенима. Крст је отац јаднима, саветник праведнима, утеха тужнима, чувар деци, слава људима, венац старима. Крст је светлост онима што седе у тами, величанство царевима, философија варварима, слобода робовима, мудрост неукима. Крст је проповед пророка, сапутник апостола, похвала мученика. Крст је чедност девојкама, радост веселницима. Крст је темељ цркве, тврђава васељене.“ Свети Јован Златоуст говори: „Све што се односи на нас обавља се помоћу крста. Је ли потребно добити препород, јавља се крст. Је ли потребно бити отхрањен оном тајанственом храном, или бити рукоположен у неки црквени чин, или учинити ма шта друго, свуда иступа симбол наше победе.“ Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост дође целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо“, или пак: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо.“ Апостол Павле јасно проповеда: „Ако Христос није устао, узалуд вера наша“ (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христова: „Без њега су хришћани јаднији од свију људи“ (1. Кор. 15, 19).

Химнографија велича Васкрсење као Празник над празницима, и Славље над слављима, Чудо над чудима и Дар над свим даровима. Које поруке пред нас износи пасхално богослужење?

У Стихири Великога Петка која се пева на вечерњем богослужењу и у целокупној химнографији Страсне и Пасхалне седмице, открива нам се прави карактер света у вермену Распећа Христова као и данас. У тој стихири испуњен је целокупан васпитни карактер Светог Писма и Светог Предања, јер осликава свет у једној потпуној конфузији и есенцији зла. Текстописци нас и свет кроз текст ових химни отачки и светописамски васпитавају и говоре о величини страсти и дубини греха у којима живимо, а Исуса Христа поред себе благодаћу Светог Духа имамо. Издвојио бих речи стихире Великога Петка:

„О како безаконо збориште, Цара твари на смрт осуди, не постидевши се доброчинстава која напомињући унапред осигураваше, говорећи к њима: Народе мој, шта сам вам учинио? Не напуних ли Јудеју чудима? Не васкрсох ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку немоћ и болест? Шта ми дакле узвраћате? Зашто ме се не сећате? За исцелење ране ми нанесте, за живот ме умртвљујете, вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика, и Цара свих као осуђеника. Дуготрпељиви Господе, слава Теби.“

Свет је и данас непредвидиво безаконо збориште, место које Исуса Христа разапиње као злочинца, као безаконика, као осуђеника, то је тај простор у којем свет обитава и битише. Тиме се пренебрегавају истине Светога Писма и Светог Предања у којима је Исус Христос Добротвор, Законодавац, Цар славе, Цар свих и свега. У таквој атмосфери нема аутентичне вере и љубави, који нису парадокс историје, него аутентично сведочанство за живот овде и сада на земљи. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи празнику Васкрсења има за свој циљ што потпуније учешће у Тајни Васкрсења. Сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула. Циљ човековог духовног живота је да се сједини са Васкрслим Христом и да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос Васкрсава у срцу, умртвљујући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба, како нам о томе говори Свети Максим исповедник.

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у којем живимо. Према Вашем мишљењу, да ли је савремени човек у довољној мери способан да проникне у тајну Васкрсења?

Нажалост, видимо и сведоци смо да су многе вредности у друштву нарушене. Свакако да је тиме нарушен и хришћански етос. Овде бих се послужио и речима нашег блаженопочившег патријарха Павла када је у једном тренутку рекао да морал није ”Не треба” и ”Не сме се”, морал је ”Нећу”. Рекао је да морал није не грешити, него моћи, а не хтети грешити. У тим речима видимо суштину схватања стварности која нас окружује. Данас многи покушавају да под морал сведу: не треба радити то или не сме се радити оно, и на тај начин граде моралне вредности. Међутим, у нашем хришћанском поимању морала, хришћанска етика добија другачију димензију, димензију Васкрсења. Добија преображену димензију у којој није суштина, да ли ја нешто смем или не смем, него да ли ја грешим или не грешим, чиним ли добро или не. Размишљајући на тај начин откривамо Васкрслог Христа, откривамо Његов пут и врлински начин живота. Данас смо занемарили ту окосницу духовног живота сводећи све то искључиво на неки ниво моралисања о томе шта се сме, а шта не, превиђајући истинити врлински живот заснован на Тајни победе живота над смрћу.

Као верујући људи у Тајни Васкрсења Христова можемо открити праву суштину и прави смисао. Ово треба да нам буде огледало и узор морала и етичности на нашем путу ка Христу. Требамо бити истински христоносци и богоносци како нас учи ава Јустин Поповић, да у тим димензијама схватимо суштину живота, односно да се вратимо нашој Цркви као најсавршенијој радионици нашега спасења, нашој вери и јеванђелском путу. Кроз Васкрслога Господа открива нам се Тајна живота вечнога, открива нам се први смисао морала и етике у пуном смислу те речи. Овај смисао Христовог Васкрсења, ова велика радост, јесте средишња тема хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у православној Цркви. То средиште, тај Дан који осмишљава све дане и свеколико време јесте овогодишње празновање Христовог Васкрсења. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и свагда се крећемо ка Васкрсу. Свети апостол Павле каже: „Ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша“, јер онда немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак новог времена у коме би требало да живимо као хришћани. У томе се сагледава и наша победа над свим искушењима, у светлу Христовог Васкрсења.

Физичка смрт постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у Њему живети. Како приближити вернима ову надумну тајну?

Данашње искуство света, је противно отачком предању и искуству вере, а самим тим и човек је на великом искушењу, јер је све противно логици и инстиктима разума. Све што је чулно постаје универзално за човека и лако опипљиво, а штетно за духовно узрастање. Све у свету, данас, је трулежно и пролазно, а вера, предањско искуство и Црква је на маргинама друштва и подложно изругивању тј. поставља се на стуб срама. Хришћанин је човек, у овим историјским оквирима, чудно не аутентично биће као што је то био и Ариматејац у оном времену, који је скинуо Христа са дрвета мртва – Живота свих и обавио плаштаницом Његово спасоносно тело. Иако обузет страхом од Јудеја славио је Господа речима: „Слава снисхођењу твоме Човекољубче“. Тај његов чин је победа славе Божје у човеку и скидање кожних хаљина. Победа страха је победа логике овога света у човеку и сигурно препуштање вољи Божјој. То подразумева жртву која рађа веру и љубав, и то је онда сигуран пут да задобијемо Живот вечни у Тајни Васкрсења, јер је Тајна жртве и одрицања од себе и своје себичности пут у Царство небеско и живот у тајни Васкрсења.

Живимо у времену изразитог индивидуализма и искључивости, а корен наведеног проблема лежи у гордости. Који су начини превазилажења ове духовне девијације?

Овде бих се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: „Ако не буде правда ваша већа него права книжевника и фарисеја нећете ући у Царство небеско“ (Мт 5, 20). Књижевници и фарисеји о којима говори Свето Јеванђеље су управо слика европског корпоративног хедонизма који је, нажалост, прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Духовна болест индивидуализма и искључивости и мајке јој гордости, једна од највећих бољки савременог човека која се продубила постојећим стањем у нашем друштву, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Васкрслог Христа. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо те вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све шта нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква и наш Патријарх Порфирије на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка Васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквом искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божјем.

Васкрсли Господ је своје ученике поздрављао позивом на мир, а тај позив Црква непрестано упућује и нама на литургијском сабрању. Ваше Преосвештенство, како сачувати истински мир у овом времену које на различите начине жели да унесе немир и мржњу међу нас?

Епидемија агресије, насиља, вулгаризма, ничеовски и нихилистички приступ нису темељи по којима треба да се вреднује лепота живота, јер је српско биће утемељено на светосавским принципима. Немерљив допринос Свети Сава је оставио своме роду примером измирења своје завађене браће градећи мир и лечећи неразумевање, мржњу и несугласице, а ти принципи су нам неопходни и данас и то, можда, и више него пре. Свети Сава нам отвара широки систем врлинског живота и пут којим поштујући своју Цркву и отаџбину треба да ходимо. Данас је завладала тмина и помрачина над целим човечанством. Брат брату зарива мач у груди мислећи да му је непријатељ. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку. На ову мрачну садашњицу коју проживљавамо кроз ове дубоке и мудре речи упућивао нас је и Свети Николај Жички. Све нам то указује на савремени данашњи утопистички приступ света историји који не познаје христоваскрсну Божју правду у јевађелском искуству и опиту како нам то сведочи и Свети апостол и јеванђелист Јован у речима: „Верујеш ли у ово“, те који је искључиво схвата и разуме нихилистички и ничеовски. Да би на прави начин, кроз јеванђелско и светописамско искуство схватили наше постојање у историји најбоље нам сведоче речи Светог пророка Исаије: „Сви ми смо као нечисти и као прљаве крпе сва наша праведна дела; сви венемо као лист, а безакоња нас, попут ветра, односе“ (Ис. 64, 6). Нови Изабрани народ – хришћани, препознају се, не кроз Закон и Пророке, већ кроз љубав и реч Божју која се Оваплотила и Васкрсла у вечну правду Божју овде у историји, о чему нам сведочи и Свето Откровење: „… и Име се његово зове: Логос (Ријеч) Божји“ (Отк. 19, 13).

Овог, 2025. лета Господњег прослављамо 850 година од рођења Светог Саве, нашег духовног патрона и учитеља. Шта нам поручује ова велика годишњица и које нам поруке данас упућује наш светитељ?

Светосавска философија живота је благодатни дар нашем народу и печат вере и духовности на светопавловски начин, који каже: „Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа“ (1Кор. 1,1). Свети Сава све чини у Христу, за Христа и са Христом, а нипошто зато да би себи стекао име (1.Мојс. 11, 4), јер је потребно да лоза има чокот на којем почива и живи. Зато је личност Светог Саве и светосавски начин живота увек аутентичан и актуелан у сваком времену, и не може се свести у просторне димензије, јер увек сведочи свету Тајну Христову, како нам о томе благовесте Дела Апостолска: „Исус Христос је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла, и нема ни у једноме другоме спасења“ (Дап. 4, 11).

С тим у вези, многи европејци – лажни хуманисти без Христа, у настојањима и тежњи за вером, правдом и слободом, кроз своју историју, у машти су имали потребу да стварају митове, измишљене ликове некаквих витезова, ритера, мускетара и принчева. Српски народ није морао то да чини! Он је у Светом Сави имао истинитог и стварног принца и витеза који се није само појавио у историји, задивио људе и нестао. Он није дошао да дели земаљску и социјално-друштвену правду, него је дошао међу Србе и остао са њима заувек, говорећи да земаљски живот треба везивати за Христово јеванђеље односно за благу вест о спасењу свега света и човека. Управо у том контексту говорио нам је Господ Исус Христос рушећи овосветске баријере лажног и овог европског концепта о свету и човеку, јер каже: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Мт. 7,13-14), јер „…много је званих, али је мало изабраних (Лк. 14,24), Не бој се, мало стадо Христово“ (Лк. 12,32). Према томе, Светосавље је пут Христов и лира Светог Духа за сва покољења и у сваком времену.

Навршило се 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора. Ова годишњица нас обавезује да се подсетимо на значај сабора који је у Никеји сабрао 318 светих отаца. Преосвећени владико, у чему је сагледан значај наведеног сабора и на који начин савремени хришћани опитују његове плодове?

Пођимо од прве и саморазумљиве констатације која произилази из 1700 предања Никејског сабора: саборност није само теоријски него и историјски представља par excellence карактеристичан аспект еклисиологије и изражава се трајно и непрекидно у потпуном складу са њом. Овај саборски карактер Цркве је несумњив како у библијској тако и у светоотачкој свести. На основу поменуте чињенице, црквена свест је у одлукама Васељенских Сабора, па и Никејског саборског предања препознала један универзални ауторитет и прихватила их је као јединствени приступ тајни спасења. То, међутим, није само због институционалног карактера неког сабора. Очигледно је, наиме, да институционални карактер сабора није оно једино што нужно обезбеђује прави израз и формулацију истине Цркве. Такво разумевање јединства Цркве препознаје се првенство у божанској Евхаристији и њеном начелнику епископу. Због свог достојанства, врсте служења и начина сведочења он је примарни верни тумач евхаристијског и литургијског доживљаја Цркве. Будући да божанска Евхаристија установљује (οἰκοδομεῖ) битије Цркве оправдано је говорити о литургијском институционализовању Цркве на основу есхатологије, тј. заједници коју конституише Дух Свети чинећи је релационалном стварношћу, а то је битно еклисиолошко и светототачко предање опита Никејског сабора. Због свих ових разлога, дефиниције Христове природе, усвајања Никејског Символа вере, уређења црквене дисциплине, јединства и саборности Цркве и утицаја на будуће саборе, Никејски сабор има посебан значај у историји хришћанства и обликовања његових темеља.

Преосвећени Владико, поверена Вам свештена епископија благодарећи Вашем очинском архипастирском старању доживљава духовну и материјалну обнову. У духу наведене истине, шта бисте посебно истакли?

Из свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овом народу потребан литургијски преображај, на чему посебно инсистирамо, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у Васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светосавци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима Светог Игнатија Богоносца. У ових неколико момената би сажео мисионарске потребе поверене нам Епархије и народа Божјег.

Ваше Преосвештенство, уверени смо да пратите рад мисионарског портала „Кинонијаˮ, а у том духу замолићу Вас да са нашим читаоцима поделите Ваше прве утиске.

За шири мисионарски простор портал „Кинонија“ је од неизмерне важности, јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу пратим рад овог портала и радујем се што наша Црква кроз савремене информативне токове шири благу реч Јеванђеља Христовог и свету сведочи тајну Васкрсења Христова. Портал „Кинонија“ нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Доброг Пастира који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености.

Благодарећи Вам на радости и благослову који сте нам пружили кроз могућност да први васкршњи интервју на порталу „Кинонијаˮ приредимо са Вама, замолићу Вас да мисионарским делатницима и читаоцима нашег портала упутите васкршњу поруку.

Да свако од нас отвори своје духовне очи и да угледамо суштину живота у Тајни Васкрсења Христова, на начин непоколебив, онако како се и он није колебао у намери да заснује Царство доброте и љубави, и не одустаје од тога све време и кроз сву вечност. Ова Тајна живота нас преображава да духовним очима гледамо на човека и Божју творевину и све око себе преображавамо Тајном Васкрсења Христова, а не на законима надметања, мржње и горчине својственим философијама овога света. У том духу поздрављам Вас најрадоснијим поздравом овога празника: Христос Воскресе – Ваистину Воскресе!

Разговор водио: катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“, Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

Извор: Епархија осечкопољска и барањска