Велико освећење храма Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни
Чином великог освећења храма и светом Литургијом началствовао је Вископреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење високопреосвећене господе: Архиепископа рузског Тихона, управљајућег Епархијом берлинском и немачком Руске Православне Цркве, и митрополита жичког Јустина, немачког Григорија, рашко-призренског Теодосија; Преосвећеног Епископа умировљеног средњоевропског г. Констнтина; као и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве и представника из других Православних Цркава. У току свете Литургије протојереј Слободан Тијанић је удостојен права ношења напрсног крста.
- Драга браћо и сестре, уважени гости, драги пријатељи, данас смо сабрани у великој и дубокој радости, у радости која превазилази речи. Освећен је нови храм који је ушао у живот Цркве као место сабрања, место где ћемо се учити заједништву, покајању и праштању. А управо нам о сабрању и заједништву говори и данашње Јеванђеље о јављању васкрслог Господа својим ученицима. Није случајно што се баш овај одломак чита у недељи по Васкрсу, јер све што се збило у оној соби – затворена врата и страх који стеже срца ученика – дубоко нас се тиче. И тиче се наше Цркве. Каже се да су се ученици склонили због страха од Јудејаца. Колико само пута и ми затварамо врата срца свога због страха, туге или немоћи? Колико пута и ми, као и они, чекамо нешто што не умемо речима исказати? А онда – баш у такав простор – улази Христос. Не руши врата. Не виче. Не прекорева. Он дође и каже: „Мир вам.“ Тим једноставним а спасоносним поздравом отвара простор нове стварности: стварности у којој Бог не долази да влада, него да сабира – у љубави и вери. И у том тренутку, Он показује апостолима своје ране. Не крије их. Христос, васкрсли, живи, прослављени – не враћа се, дакле, као неповређени Бог, већ као Онај који носи ожиљке љубави. Тако нам се приближава, учећи нас да Црква није тријумфална тврђава, него тело живога Бога – рањено и васкрсло.
Зато и овај храм који смо данас освештали није само грађевина. Његови зидови јесу од камена, али његова душа сте – ви. Ми. Црква није објекат, него заједница и однос. Она није безгрешна, али је жива. Носи своје ране и благодат. И као што Тома није могао да верује док није видео ране – тако неретко ни ми не можемо да верујемо ако не осетимо да нас Црква у нашим слабостима прима, а не одбацује. А Тома, не заборавимо то, није неверни. Он је искрени трагалац који нас учи да Бог не одбацује питања. Не одбацује сумњу. И Христос му не даје само доказ, него – додир и живи, стварни однос. И тај додир рађа најдубљу и најдирљивију исповест вере у целом Јеванђељу: „Господ мој и Бог мој!“ Такву веру да нам Господ дарује: веру која се не боји рана. Веру која не тражи савршенство, него заједништво. Веру која се не ослања на камен, него на Христа. А у Њему – све што је рањено бива зацијељено и преображено. Зато је овај храм знак да Бог није одустао од нас. Сабира нас, рањене тражитеље, и дахом Духа Светог претвара у живу Цркву. Овај храм није само плод потребе за молитвеним местом у туђини, у којој, знамо то врло добро, није лако чак ни онда када нам ништа материјалноне недостаје. Овај храм је плод труда да се наша заједница учврсти, да осетимо припадност – једни другима и месту у којем живимо.
Хвала вам, свима понаособ, за добру вољу, за сваку жртву, прилог, сваку капљицу зноја која је натопила овај камен – хвала вам за сву љубав према својој заједници. Али, и поред свега, морамо се још једном подсетити: није храм, сам по себи, оно што чини дом Божји. Јер можемо се и на ливади сабрати и помолити, ако у срцу има љубави. Много је важније какви смо људи – једни према другима. Јер у овом свету, уверен сам у то, браћо и сестре, саборност и саосећање потребнији су нам више него икада. Стога је битно не само шта зидамо око себе, него шта градимо у себи и какве мостове подижемо према другима. Створени смо по лику Божјем, и како је говорио блаженопочивши патријарх Павле – пре свега треба да будемо људи. А то значи: да не чинимо другоме што не желимо да се нама чини и да чинимо оно што бисмо хтели да буде нама даровано на земљи. Градити храмове јесте узвишен чин – и овај храм јесте подвиг достојан сваке похвале – али градити у себи и међу собом грађевину доброте, пожртвовања, милосрђа – усуђујем се рећи – још је важније. Јер не спасавају грађевине душе, али их зацело може спасити дело доброте и љубави.
Овај храм је леп и важан, и верујем да се Господ, као и ми, радује овом уздарју. Али да се ми њиме и служимо на добро. Да оно што данас славимо не буде само црква углађена и углачана, у позлату одевена – него да и ми, који у њу улазимо, будемо душе чисте, колико је то могуће у овом свету. А увек је, да не будемо у заблуди – могуће боље и више. Али да бар дамо све што је у нашој моћи да извучемо најбоље из себе. У овом храму ћемо се, ако Бог да, у радости окупљати – дочекивати Рођење Христово и Његово Васкрсење, и све празнике. И зато је потребно да непрестано себе и једни друге подсећамо на суштину цркве као места саборности гдје се људи повезују с Богом и једни с другима. Нека та наша заједница, колико је могуће, буде здрава, саосјећајна, нека се међусобно подржава и помаже. Јер – понављам – узалуд су нам куле и градови – и цркве саме по себи – ако љубави за ближњега и једни за друге у себи немамо. И на концу, да не заборавимо: на данашњи дан Христос је дозволио Томи да дотакне Његове ране. А нама је данас у овом светом храму – и тако ће бити довека – Христос даровао да дотакнемо Његову лепоту и да се присетимо Његовог Страдања и славног Васкрсења. Тома је, додирнувши Његове ране, ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“ И ми данас, након свих суза, зноја, бриге и уздисаја, славећи Васкрсење Христово и гледајући овај прекрасни храм, једнодушно кличемо и радосно исповедамо: „Господ мој и Бог мој!“ Амин!”
***
Дан раније, 26. априла 2025. године, служено је празнично вечерње богослужење ком је присуствовао помоћни бискуп г. Томас Лор из Лимбурга. Присутни су били и представници римокатоличке и евангеличке Цркве, као и других хришћанских заједница из Франкфурта на Мајни. Богослужењу су присуствовали Митрополит жички г. Јустин и Епископ умировљени средњоевропски г. Константин. Након богослужења Митрополит немачки г. Григорије је поздравио присутне.
Извор: Епархија диселдорфска и немачка
