У недељу по Васкрсу, Томину недељу, 27. априла 2025. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио свету Литургију у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи Никшићкој.

Пре свете Литургије, епископ Методије је замонашио Марију Тодоровић, Ивану Вилов и Јелисавету Крулановић давши им монашка имена Исидора, Агапија и Стефанија, док је сестра Амвросија Саргасјан, која је већ била обучена у монашку расу, добила монашко име Петра. Саслуживало више свештеника епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће многобројних верника, којима се обратио владика Методије:

„Славимо данас Светог апостола Тому и спомињемо се његове сумње. Увек у народу и у свакој заједници постоје људи који касне, не могу се научити да дођу на време, то су неке особине које не морају да буду неблагословене. И као што знамо из Јеванђеља да су се у страху апостоли крили иза закључаних врата, у страху и стрепњи да ли ће их иста судбина снаћи као и њиховог Учитеља, зебећи од страха јудејског, улази Христос не откључавајући заклопљена врата, нити их на чудесан начин отварајући, ничим их не повређујући, пролази својим васкрслим телом. Тиме показује и најављује каква је награда и у какво ће стање доспети они који Му следују и верују Његовим јеванђељским, нелажним устима, божанским речима, речима које живот значе.

Тело које је нова твар, материја, али потпуно почињена духу, то је оно за чим су жудели, о чему су сањали антички Грци. Највећи идеал да се тело покори духу, да душа не грца заробљена у овој телесној кошуљи пуној нагона, страсти, патњи, прохтева, пожуда, жеља. А Он са материјалним телом, које није привидно него истинско, које се покорава Њему и Његовом духу, јавља се кад Он хоће, постаје опипљиво, видљиво, а онда и нестаје кад Он хоће, постаје невидљиво. Прво што је рекао својим ученицима било је: Не бојте се и Мир свој дајем вам. А онда уради оно што је урадио са Адамом кад га је створио од земље и праха земаљског, као круну свих створења света видљивог и невидљивог у коме је сабрао све светове, и ангелске и стварне, опипљиве материје. На крају му дуне душу живу, даје му оно што није могао ни на који други начин добити, од чега ће се заувек разликовати од целокупне творевине. Дао му је лик свој божански.

Кад је пао Адам и цели род људски се ваљао у греху смрти, патњи и ропству демонском, умирући и радећи у зноју лица свога хлеб зарађујући, онда је Он решио по својој љубави да добровољно узме људску природу на себе, надиђе својом личношћу и ничим не буде ограничен, чак ни својом божанском природом која је бесконачна и неупоредива другост у односу на творевину.
Никаквих додирних тачака нема и постаје један од нас да би нас спасио, добровољно идући на страдање и на смрт и узевши све грехе овог света на себе и победивши смрт својим васкрсењем. Све је то показао својим ученицима и дунуо и дао им оно што ничим другим не би могли стећи и задобити осим Његовим дахом Духа Светог и рекао им је: Примите Духа Светог. Свети Серафим Саровски каже да је то циљ нашег хришћанског живота, да примимо Духа Светог, благодат да стекнемо Божју, Његове енергије, да се њом препородимо и преобразимо, да нас она васкрсне из ових земаљских, пролазних и пропадљивих околности, да нас обесконачи и да нам да оно за шта нас је Господ назначио.

И  као што је дошао онима који не касне, у данашњи дан Господ долази и онима који касне. Као што даје онима у први, шести и девети час тако даје и онима у једанаести час. Тома, који је, слушајући од своје браће орадошћене, оснажене и укрепљене Васкрсењем Христовим и Његовом појавом да им се јавио, рекао је, у жалости што је он то пропустио: Нећу веровати док се мени не јави, док не опипам ране од клинова и не ставим руку у ребра Његова. А онда му се, на данашњи дан, Господ јавља заједно кад је на окупу био са својом браћом апостолима и другим ученицима и следбеницима. Ту је био Јосиф из Ариматеје, Никодим и Мироносице, Марија, Марта, Лазар и неки од седамдесет апостола. Сви су примили Духа Светог. Кад се јавио Томи, како је рекао: Приђи, Томо, ти који сумњаш, и показао му своје ране и рекао: Ево, увјери се. Тома није приступио да се увери, да опипа, него је одмах исповедио оно што нико до тада није рекао, ни исповедио. Ни апостол стена, Петар, ни љубљени Јован ученик, ни дивне мироносице, Марија Магдалина, у свом одушевљењу, нико није рекао оно што је на данашњи дан рекао Тома. Из сумње Томове родила се вера Цркве, рекао је: Господ мој и Бог мој. Називали су га Сином Божјим, Месијом и Господом, али никад Богом. Из тог напаћеног срца његовог болног, сумњичавог проломио се крик: Бог мој. Као што су неки дивни, паметни људи рекли, то је био плач хришћанства које се рађа. Да није било сумње Томове, не би било вере Цркве. Васкрсли Христос који је свима дошао, па и нама данас овде сабранима на овом дивном месту, у овом прекрасном храму који добија нови свој сјај, лепоту и величанственост, поред своје историје и традиције и духовности. У тој речи апостола Томе, коју је изговорио први, врхуни све речи, одступања, чудеса јеванђељска Господња, његове препирке с фарисејима и садукејима врхуне у тој његовој изјави: Бог мој.

То је суштина наше вере. Васкрсли Бог који је победио смрт и који је дошао нама да и ми будемо сапричасници вечног живота. Ништа друго нису урадиле наше сестре, и Петра, и Исидора, и Агапија, и Стефанија, као и оне пре њих и оне које ће после њих да приме монашки постриг и да дају завете Христу васкрслом, него што су кренуле тим путем да иду следујући Му, још интензивније живећи хришћанским и духовним животом. Као што је Јеванђеље рекло, које се чита на монашењу: Ко више воли оца, мајку, брата, сестру или неког другог сродника или неку другу земаљску везу претпоставља односу са Христом који треба да остваримо, каже Господ да нисмо Њега онда достојни. Али не, каже то, да бисмо се ми одрекли, не дај Боже, било кога од наших ближњих и од људи, а камоли од наших најближих сродника, него да кад следујемо Њему значи да следујемо истини, правди и доброти. Сви они који томе не следују ми се не можемо са њима сагласити без обзира да су нам крвно најближи. Не смемо то претпоставити оном путу истине, правде, доброте и лепоте духовне. О томе је Он говорио: Не изгубите тај пут, ни по коју цену. Говорио је и о духовном сродству. Као што су оне примиле једну другу породицу не само из овог сестринства манастира, него свих православних хришћана, небоземних и оних који су на земљи и оних који су у небеској Цркви, постали су заједничари и припадници те заједнице.

Ми својим крштењем прекидамо свој родослов и ородимо се са самим Христом и постајемо с Њим брат и сестра, који нас спашава. Тад настаје право, истинско духовно сродство које не престаје у овоме, ни у ономе животу.

Нека вам Бог да Томову сумњу, али и његово исповедање и вјеру, да осетимо свим својим срцем и бићем да је Христос Бог и Спаситељ наш који је све учинио да нас изведе на пут спасења, не штедећи ни то да страда и умре за нас на крсту и да буде погребен, а онда васкрснувши да се узнесе на небеса и да седне са десне стране Бога и Оца у телу као богочовек на сву вечност, показујући тиме каква је слава и место припада онима који Га љубе.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка