Служењем свете Литургије и помена, 30. априла 2025. године, молитвено је обележена 26. годишњица НАТО бомбардовања варошице Мурино када је страдало шесторо мештана, од којих су троје била деца. 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је свету Литургију у цркви Свете Петке у Мурину уз саслужење свештенства више епархија Српске Православне Цркве и уз молитвено учешће верног народа. Беседили су владика Методије и протојереј Миајло Бацковић. Код спомен-чесме на Мурини служен је помен којем су присуствовале породице невино страдалих, представници друштвено-политичког живота, мештани Мурина, бројни поштоваоци муринских новострадалника. Беседио је парох подгорички Предраг Шћепановић:

- Само је демонска злоба могла да позавиди невиности муринских жртава у 20. веку, како га је назвао светитељ наших дана Препободни отац Јустин, веку атомске технике и прашумске етике. Када је понестало светих људи, Господ је у овом крајолику муринском на светим водама Лима, где је било седамдеет манастира и читири стотине цркава уздигао ових шест невиних жртава. На једном сличном споменику 1937. године подигнутом Патријарху српском Варнави испред седмоврате Жиче стоји: Како за истину пострадасте телом, описат се не да на мермеру белом, запитај путниче ако желиш знати, да би својој деци знао казивати, 1937. какви Срби бише и свог оца Саву како прославише. Водећ исту битку и са истим врагом, ходећ Христовим путем и Савиним трагом“. Ево нас данас у овим неболетним Муринама, оне су за нас и нове Шумарице, и нови Кајмакчалан, и нова стратишта којих је наш народ, кроз дугу и мученичку историју, имао много. А људи и народи који не прођу голготски пут само су кандидати за људе и народе, зато долазећи данас овдје, у Мурино, долазимо на место свето, мјесто је свето само оно где није пала суза срама, а овде је пала суза туге, јер у једно пролеће смрти 1999. године, у последњој години крвавог 20. века, дечји жагор, игру и песму прекинули су пројектили НАТО пакта, и они су данас наша савест пред Европом и читавим светом. Јер, ако заборавимо муринске жртве, заборавиће нас Господ Бог, ако их се будемо сећали, а сећања бледе и умиру, али не умире онај који се сећа. Тешко је овде наћи речи утехе за породице али ваше бројни присуство говори да пламен муринских жртава које су на данашњи дан пре 26 година престали да гледају небо са ове лепе муринске земљи и почели да гледају ову лепу земљу са небеса, падају ми на памет речи светопочившег патријарха Павла у Пребиловцима, у једном селу, где је од хиљаду мештана сељака 820 страдало 1941. године, па 1992. њихове мошти опет миниране. И 1995. године патријарх Павле је дошао као човек мира, као гарант јединства српског народа, како тада као што је и данас Патријарх српски гарант јединства српског рода. Питали су га новинари шта он мисли о том злочину, а он је рекао: Браћо и сестре, гледам ове мошти и питам их да ли би сте радије да сте џелати или жртве. Они ми кажу боље да смо жртве, него џелати“. Драги мој Мирославе, Манојло, Јулија, Оливера, Милка, Вукићу, ви сте изабрали да будете онај најмиомириснији цвет у времену, у коме све можемо да купимо, мало то да створимо, ви сте наша савест пред читавим човечанством и показатељ да оне речи владике Николаја 1940. године, када је рекао: Победиће православље, али не огњем и мачем, победиће православље и мученици 20. века напуниће календар Цркве пред крај овог века. Те године смо канонизовали митрополита Јоаникија и друге мученике, и као да су том свештеном и светом ходу ова невина муринска деца, а ништа није достојно једне проливене сузе дечје, јер ће нас пред Богом оправдати само деца и цвеће. Зато данас, одслуживши свету архијерејску Литургију, чувар памћења владика Методије са свештенством и са породицама и са људима који су дошли из близа и из далека, показујемо да оне речи патријарха Германа у Јасеновцу можемо и ми да поновимо: Да праштамо морамо, да заборавимо не смемо. Како да опростимо онима који су ово сматрали милосрдним анђелом? Сматрали су неком колатералном штетом, јер најбоље што је мој род имао је и дао је овде на муринском мосту, крај ове прелепе реке. Праштајте сени муринских мученика што вас помињем, јер ћу вас само по добру помињати и увек када прођем овим просторима схватићу да је и наш 20. век дао јунаке мученике и невине жртве као оне невине жртве у Христово време и ону невину децу коју је Ирод побио. Браћо и сестре, сви ви који сте данас овдје дошли, високи званичници, показујете да не заборављамо и показујете да жртва муринских мученика није узалудна, а даће Бог једног дана када се роди неко боље и достојније покољење од овог нашег, када ће у сваком граду, у Црној Гори бити подигнут споменик жртвама шест муринских мученика, а морам додати Сашу Стајића, војника који је прва жргва НАТО агресије 24. марта, који је погинуо у Даниловграду. Свети новомученици мурински, молите Бога за нас, опростите нам ако смо вас заборавили. Причам за нас који долазимо са стране, ови овде Мурињани добро знају. Још се није охладила крв код Велике и других страдања овог места, а још ова крв диже бујину на небо јер су мурински мученици ушли у нимбус небеске правде. Свети новомученици мурински, молите Бога за нас и дајте нам шансу да кроз сећање на вас сећамо се свега онога лепог и честитог што су ваши животи и ваше невине жртве дали овом нашем покољењу.

Сећање на стравични догађај у којем је погинуло шест житеља Мурина, од којих троје дјеце, организовали су: Епархија будимљанско-никшићка, Месна заједница Мурино, породице жртава НАТО злочина, Друштво српских домаћина Црне Горе и Српски национални савет Црне Горе. Под НАТО пројектилима страдали су: Мирослав Кнежевић (рођ. 1985), Оливера Максимовић (рођ. 1988), Јулија Брудар (рођ. 1989), Вукић Вулетић (стар 56 година), Манојло Коматина (стар 72 године) и Милка Кочановић (стара 69 година).

Извор: Епархија будимљанско-никшићка