Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 5. маја 2025. године у храму Светог Саве на Врачару

Ваистину васксре Христос, браћо и сестре и ваистину је празан гроб! У први дан недеље, по обичају јеврејском, оне жене које су пратиле Господа Исуса Христа, дошле су на гроб да учине оно што предање заповеда, да умију Његово тело и да га помажу мирисима и уљем. И гле чуда, дошавши на место на којем је био сахрањен после распећа Исус Христос, оне нађоше празан гроб. И наравно да је велики страх обузео мироносице, али у страху су непрестано били сви они који су следили Господа Исуса Христа, јер то што је Он говорио и сведочио није било у складу са владајућим поимањем Месије и Спаситеља. Зато они који су га пратили били су презрени, били су одбацивани. Штавише, сами апостоли су га напустили пред страдање због страха јудејског, како вели Јеванђеље. Страх је једна од базичних карактеристика и духовног и душевног живота човековог, и страх чини да често не будемо оно што треба да будемо. Страх често доводи нас људе да се и самог Господа одрекнемо. И заиста, из тог разлога, из разлога што је Господ био под непрестаном лупом, под контролом фарисеја, књижевника и свих оних који су припадали вишим слојевима Изабраног народа а нису препознали у Господу Спаситеља, они су сејали страх и тај страх је све обузимао. Међутим, жене мироносице и жене које су биле у самом подножју Крста Христовог приликом Његовог распећа, удостојене су да због смелости, због храбрости, због вере и поверења у Христа, буду први сведоци празног гроба, први сведоци Васкрсења Христово, јер оне се нису плашиле на сам Његов гроб да дођу. И, о чуда, због вере и поверења њиховог, због љубави према Господу Спаситељу, оне које су у та времена биле потпуно презрене, никаква права нису имале, никаквих грађанских слобода – јер жене су биле бића другог реда – Господ, који је сав у парадоксу, као што је и наша вера, управо њих бира да буду сведоци онога што је била глад и жеђ сваког човека, да оне буду сведоци онога што је суштинска потреба читавог људског рода и сваког од нас појединачно, да буду сведоци тајне човека, да буду сведоци истине да је човек саздан по слици и прилици Божјој, проистекао и произишао из љубави Божје и да је саздан за вечност. Човек није тек биолошко биће које има свој почетак и крај, биће које је намењено да се претвори у ништавило; није биће које ће пре или касније постати само храна црвима и претворити се у ништа, него има неупоредиво веће достојанство, створен је да се уподоби Богу и да учествује у свему ономе што је Божје, у благодати Божјој, у љубави Његовој, уколико, наравно, има смелости, има вере и љубави – вере и љубави какве су имале мироносице жене. Оне су виделе оно што је човек кроз векове покушавао да разреши, што је кроз сваку своју мисао, реч и дело, кроз свако поље свога постојања и деловања, тражећи одговор, покушавао да нађе решење. И кроз философију, и науку, и уметност, кроз политику, кроз све оно што јесмо, од кад знамо за себе, од кад човек постоји, он покушава да дотакне вечност. Покушава да реши проблем смрти и пролазности. Покушава да реши најважније питање – питање љубави и питање живота које је нераскидиво везано са питањем љубави;питање које гласи: има ли смисла љубав, има ли смисла живот? Ако смо створени да бисмо постали ништа, онда не само да нема никаквог правила које нас обавезује у нашем биолошком животу него је онда све дозвољено. Али онда ништа нема смисла и постоји само закон који свако од нас прогласи да је исправан. Нема заједнице, нема љубави, јер све има свој почетак и крај. Љубав има смисла, живот има смисла, ако вечно траје и ако је човек биће које се полаже у гроб, али тај гроб није његова последња станица, него тај гроб јесте пролазно место и он постоји да би био празан управо овако како сведоче жене мироносице. Не може човек сам из себе, не може ни ако удружи све своје снаге са другима, не могу ни сви људи кроз читаву историју да реше питање смрти, питање пролазности, а у вези са тим питањима и питање љубави. То може само Бог јер Он је љубав и Он је вечан. Он је изван времена и простора и отуда Његово Васкрсење из мртвих јесте одговор на сваку нашу најдубљу, најинтимнију, најважнију потребу. И жене мироносице удостојише се, Бог их је удостојио, да буду сведоци те истине и да буду, по заповести Христовој, апостоли апостолима – да оне буду они који ће ићи да обавесте апостоле да је Христос васкрсао, да оно што су чуле од анђела који им је рекао: Није овде, него устаде! – оне то пренесу апостолима, а да ови пренесу читавој васељени, икумени. 

Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да имамо молитве Светих мироносица, да нам оне буду узор, њихова вера, љубав и смирење. Љубав према Богу читавим својим бићем без остатка, из које може проистећи и само из ње може проистећи љубав, добра, смирена, широкогруда, која грли све. Љубав према сваком човеку, љубав која никога не одбацује, никоме не суди, никога не мрзи, него свакога ставља на своја прса, на своје груди, уноси у своју душу, у своје срце. И љубав кроз коју свако постаје наше брат и наша сестра. 
​
Зато, угледајмо се на Свете мироносице. Имајмо њихову љубав, њихову веру, њихово смирење како бисмо и ми онда били удостојени не само да чујемо вест коју ће нам оне пренети, него да заједно са њима гледамо непрестано у празан гроб и гледамо у Васкрсење Христово, постајући учесници Његове победе над ђаволом, над грехом, над смрћу, и како бисмо непрестано могли да певамо песму, Васкршњу песму: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова! Христос Васкрсе!