Слава манастира Светог Василија Острошког у Бијељини прослављена је светом Литургијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије.

- Овај велики празник чини нас великим и небеским, рекао је митрополит Фотије, подсећајући да велики светитељ и чудотворац силом Божјом дејствује и данас и чини чудеса, исцељује све болести и прогони демоне. Митрополит је позвао вернике да читају житије светих, наводећи да тако од њих уче и с њима се саображавају. Говорећи о 20. веку као веку смрти за српски народ и опасностима од глобалистичког пута, владика Фотије је српски народ позвао да не иде поново на србосек. - Православље је нападнуто на све стране, покушавају да разбију јединство Цркве, питање је да ли припремају већ `босанску православну цркву`, ако буде унитарна БиХ, то је разбијање српског духовног простора и вере у Срба, тиме нас ослабљују - упозорио је митрополит Фотије који је говорио о опасностима глобализма и оценио да су шарене лаже обећања о добром и лагодном животу у добу материјализма који све прожима, те истакао да су Срби још увек сачували мало душе. - Други су на нас слали мине и експлозиве, ми одговарамо Крстом и Васкресењем, љубављу, а ипак неспрестано говоре да смо ми Срби проблем међународне заједнице и ЕУ, то је замена теза - рекао је митрополит Фотије који је Његову Светост Партијарха српског Порфирија назвао јунаком и навео да је на понос Републике Српске што је он пореклом из Српске.

Беседа владике Фотија

Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга децо, радујем се што сте данас у оволиком броју у нашем манастиру Светог Василија Острошког. Јутрос сам се чуо са једним владиком који је тренутно у Острогу и послао је неке фотографије. Слично је и тамо – реке људи иду према пећини Светог Василија Острошког, где су његове мошти, и долазе са свих страна. Ми овде имамо једну светињу из Острога – покров, односно воздух, који се користи при опелу када се прекрије лице покојника. Тај острошки воздух налази се у нашој цркви, а ако Бог да, можда ће бити прилике да имамо још нешто. Поздрављам вас, као и синоћ, и честитам вам овај велики празник. Он нас чини великим, небеским и богочежњивим људима. Он нас чини боготражитељима и подвижницима. Заиста је велики благослов празновати овај празник.
 
Добро је да је Свети Василије, одмах после Светог Саве и Светог владике Николаја, постао један од најпознатијих светитеља у нашем народу – светитељ коме се свакодневно обраћамо молитвено. Зато неки од отаца кажу да у кућама треба имати, поред иконе крсне славе, и иконе светитеља које највише волимо, јер ћемо се њима у моменту бола и муке најпре обратити. Ако према некоме имамо љубав, одмах му се обратимо, а не ономе ко нам је стран. У души осећам да смо сви данас блиски Богу и светитељу, под његовим молитвама и благодаћу. Он је био диван светитељ. Још за живота сматрали су га светим и изгледао је као такав. Људи су му прилазили с поштовањем, препознајући у њему човека Божјег.
 
Никада није довољно говорити о житију светитеља. Увек нешто измакне, као да ништа нисмо рекли. Данас смо чули речи из светог Јеванђеља у којима Господ каже да ће дати ученицима Тело своје за храну. Неки то нису могли да разумеју. Људи који размишљају искључиво рационално, дођу до одређене границе – даље не могу. За њих је све то амбис, а за људе вере – пролаз и напредак. Тако је и са Причешћем. Господ је говорио о свом Телу и Крви, о светом Причешћу, али и о другим тајнама. Они који размишљају искључиво логиком, покушавају да од теологије направе философију религије – и то је њихов домет. Али ми смо позвани да учествујемо у Тајни Христовој и да се причешћујемо. Онај који се храни Господом, живи Господом – и онда се поново причешћује, и опет узраста у Христу, у „меру раста висине Христове“.
 
Када је Господ то рекао, многи су Га напустили. Онда је питао апостоле: „Да нећете и ви отићи?“ Свети апостол Петар је одговорио: „Коме да идемо, Господе, кад Ти имаш речи живота вечнога?“ Препознали су суштину – прихватили су Његову науку срцем. Ако нам је Он дао Тело Своје, онда живимо Њиме. Тако је било и у Старом Завету. Бог је извео народ из Египта преко Мојсија и они су четрдесет година путовали до Обећане земље. На том путу су помрли сви који су сумњали. Људи, када огладне, заборављају и чудеса. Бог их је хранио маном – хлебом с неба, попут згуснуте паучине – и тако су живели у пустињи. У Новом Завету, Господ установљује Евхаристију на Тајној вечери. Од тада се служе свете Литургије, реко којих Господ остаје са нама. Ми се данас причешћујемо живим и васкрслим Христом – Његовим Телом и Крвљу. Силу Васкрсења добијамо у Причешћу.
 
У време пандемије, многи су постали поново рационални. Бројали су колико има вируса на чаши, на кашичици, и престали су да се причешћују. Чак су и неки теолози, који су себе сматрали „евхаристијским теолозима“, престали да приступају светом Причешћу. А народ који је веровао – долазио је све више. Сваки историјски период је заправо преиспитивање наше вере. Да ли је она наслеђена? Да ли је традиционална? Или је она дар Духа Светога, божанска и истинита? Свети Оци кажу да ће опет доћи време када ће Црква бити у пустињи. Када се зацари „непомјаник“, када силе таме преузму све власти, када се уведу једна држава и један закон, и када све овласти дају једном човеку – човеку који ће се представљати и као човек и као бог – тада ће Црква бити гоњена. Као у време Мојсија, отићи ће у пустињу. Како ћемо се тамо хранити, ако будемо живи? Бог ће слати нову ману, као Израиљцима. Према предању, ако неко благослови лист дрвета, појешће га и биће сит месец дана. То ће бити благослов за оне који остану верни. Али питање је да ли ћемо моћи да оставимо свој комфор – своја села и градове – и пођемо за Господом, као што су то учинили апостоли.
 
Циклична је историја. Свети апостол Матеј дели старозаветну историју у три периода, и тако и новозаветна иде у три дела – у слици Свете Тројице. Света Тројица је наш Бог – Творац света, Спаситељ и Онај који нас води у живот вечни. Када дођу ти последњи дани, ко буде могао – препознаће. Ко не буде – нека чита Свете Оце. Али не треба да се плашимо. Бог нас тиме позива да верујемо и проверава нашу веру. Он ће чинити чуда – већа него икада – да би показао да је Његова сила над свим властима и владарима. Он нас не оставља.
 
Дај, Боже, да Свети Василије Острошки буде с нама и да нас води својим молитвама. Он је светитељ чије су мошти пројављене седам година после смрти. Данас реке људи иду у Острог. Долазе демонизовани у ланцима, а одлазе као јагањци. Свети Василије се јавља, хода по манастиру, буди оне који спавају, говори, исцељује. То је светиња. Али такве светиње треба да буду и све наше цркве. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Хвала нашој братији – ковљским појцима – на анђелоподобном појању које смо данас слушали на Литургији. Ми овде у старој школи вежбамо управо то појање – појање које није људско, већ божанско и анђеоско. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!

Извор: Епархија зворничко-тузланска