Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски г. Јован је служио 9. јуна 2025. године свету Литургију у Старој цркви у Крагујевцу поводом славе Светотројичког храма и литије града Крагујевца.

Саслуживали су: протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу; архимандрит Онуфрије Вранић; протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве; протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, старешина храма Светог Саве на Аеродрому; јеромонах Јован Прокин; протојереј-ставрофор Драган Брашанац, старешина храма Свете Петке у Виноградима; архимандрит Пајсије Илић; протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички; протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма у Крагујевцу; протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, старешина храма Светог кнеза Лазара; свештеник Ненад Милојевић; јеромонах Лонгин Крајишник; као и протођакони Иван Гашић, Мирослав Василијевић и Лазар Марјановић.
Током свете Литургије, коју је појањем украсио хор Пресвете Богородице Саборног храма под вођством протојереја Драгослав Милована, митрополит Јован је одликовао свештеника Ненада Милојевића достојанством протонамесника и правом ношења црвеног појаса. Верном народу је беседио протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић:

- Браћо и сестре, ове године цео хришћански свет слави 1700 година од сазивања и одржавања првог Васељенског Сабора далеке 325. године, у време цара Константина. У малоазијском граду Никеји, надомак Цариграда, састало се 318 епископа Цркве Христове, са истока и са запада, да разреши неколико кључних питања за нашу веру. Најпре да поменемо то да је конституисан или најједноставније речено сачињен Символ вере који до дана данашњег читамо на свакој Литургији. То је једно кратко изложење у шта ми као хришћани верујемо. Никејски символ вере је допуњен 381. године на Другом Васељенском Сабору у Цариграду и од онда се користи и ми га изговарамо и као молитву, али исто тако пре свега као наше исповедање вере. Дакле, хришћани смо ако своју сопствену веру можемо да усагласимо са оним што исповедамо, односно са Символом вере.

Друга ствар која је била на том Сабору јако важна и због чега је заправо сазван тај сабор била је Аријева јерес. Можда нама данас чудно звучи зашто је Црква уопште или зашто су се царства потресала због јереси, односно како би смо то данас рекли, различитог мишљења. Понекад људи мисле различито, некад верују како год хоће, зашто би неко, а посебно цар, сметао неком да тако нешто чини. Међутим, постоји ту једно велико али на које треба да обратимо пажњу. Дакле, кроз историју, Црква се наравно није противила сваком мишљењу.
Међутим, постојала су мишљења и ставови који су се даље изражавали кроз окупљање истомишљеника и такво једно окупљање је, заправо, угрожавало Цркву али оно што је најважније, угрожавало је људско спасење. Питање истине за Цркву није једноставно питање како то данас изгледа савременом човеку, па онда кажемо да живимо у периоду пост-истине, да је свака истина релативна и да је истина само оно што ја прихватим за истину. Дакле, да не може да постоји никаква објективна истина око које ћемо се сви ми сложити. Око појединих, и рекао бих око оне кључне истине, за Цркву нема преговора. Дакле, ми апсолутно никада не можемо да одустанемо од истине, јер уколико бисмо одустали од тога, престали бисмо да будемо верујући људи и чланови цркве. Дух који нам омогућује да будемо сигурни у томе шта је истина, јесте Дух Свети. Дакле, то је овај празник који данас славимо.

Дакле, једна од карактеристика Светог Духа јесте да је то Дух Истине, а одмах затим кажемо и да је Дух заједнице. Али да се само још мало задржим на том Духу истине. Дакле, Арије је тврдио да Христос није Син Божји, него да је створење. да је створен од Оца у времену. И имао је доста присталица у Александрији у том периоду. Кад би смо размишљали духом данашњег човека, опет би смо могли да кажемо: Па нека, нека су, нека верују како год. Међутим, Црква се није тако односила према томе. Уколико Христос, односно Исус, није син Божји и није Месија, онда заправо наша вера не постоји. То је оно због чега је Црква инсистирала на томе и на чему инсистира до дана данашњег. Дакле, онај који је спреман да каже да је Исус Месија, да је Син Божји, тај може да буде члан Цркве и ту истину не може нико други да му саопшти сем Дух Свети.

Дакле, то да је Исус Син Божји можемо да изговоримо искључиво у Духу Светом, јер без Духа Светог та идеја је за људски разум поприлично апсурдна. Да Син Божји постаје човек, да дође да живи, да живи са нама, и још уз то да га и ми разапнемо и убијемо. Дакле, за људски разум та је мисао апсурдна, а посебно то да Бог уопште може да постане човек. Јер Бог је Бог, не може да буде човек. Јер ако Бог може да постане човек, онда и човек може да се обожи. Е па, то јесте наша вера и то можемо да верујемо, и то чврсто да верујемо, апсолутно да верујемо само у Духу Светом који је сишао на апостоле у педесети дан после Васкрсења.

И ево, то је празник који ових дана славимо. Уколико не знамо ко је Бог у кога верујемо, ми онда не знамо ни ко је човек. Јер за хришћане су две ствари апсолутно повезане. Не можемо да говоримо о томе ко смо ми сами, ако не знамо ко је Бог у кога верујемо. Зато што смо иконе Божје и према том оригиналу Сина Божјег ми смо створени. Ако не знамо ко је Син Божји, онда не знамо ни према чему смо створени, не знамо ни ко смо ми. А рекао бих да је то поприлично стање данашњег човека, јер не знајући за Бога и одбијајући да зна за Бога заправо одбија и сваку истину о себи. Оно у чему, да то нагласим још једном, саопштавамо те најважније истине, јесте Дух Свети. Дух Свети који је Дух Истине и који је кључна карактеристика Цркве Божје. Ми ниједно богослужење не почињемо без претходног призива Духа Светог, као што смо и ову службу тако управо почели призивом Духа Светог, да нас уведе у ону кључну истину Цркве, а то је пре свега да је Исус Син Божји и да Црква јесте знак Царства Небеског на Земљи. Дакле, оно што Бог жели, оно што ка чему се креће целокупна историја и сви ми заједно јесте Царство Небеско, Црква јесте знак тог Царства, кроз све векове, дакле, ево, већ је 21. век и тако ће бити до краја света и века.

На данашњи дан у нашем граду се чини и нешто што називамо литијом. Е сад, дајте да направимо овакву једну паралелу. Син Божји излази из недара Очевих, оваплоћује се, живи у свету, живи са нама, завршава своју мисију и вазноси се на небо у четрдесети дан после Васкрсења. Дакле, враћа се своме Оцу, али не враћа се исти. Он са собом носи и људску природу, узноси је, дакле, у сам живот свете Тројице. Јер, у супротном, то би био један обичан круг, дакле, изашао је из недара Очевих и поново се вратио на Вазнесење, али кажем није се вратио исти. Да ли можемо тако да представимо и нашу литију? Дакле, ми ћемо кренути одавде из овог простора који је знак Царства Божјег, кренућемо у свет, кренућемо у град, дакле, који није Црква. Немојмо се заваравати, дакле, ово одавде и преко то није Црква. Ово, овде се налази Црква, овде је Црква и знак Царства Небеског. Кренућемо, дакле, у свет. Е сад, хоћемо ли се вратити исти назад? То зависи од много фактора, зависи од сведочења пре свега наше вере, зависи од пријема људи који ће нас можда видети, помислити, ко су ови људи, шта се овде, шта се овде дешава, а највише ће зависити од Духа Светог. Јер, како сам већ рекао, само у Духу Светоме ми можемо да препознамо Христа и само у Духу Светоме Царство Небеско може да буде наш животни циљ. И зато, сваку службу у Цркви, па и сваку молитву нашу ми почињемо призивом Духа Светог, али исто тако и завршавамо призивом и жељом да благодат Духа Светог буде увек са нама. Амин.

***

После свете Литургије митрополит Јован је освештао славске приносе домаћина славе г. Зорана Чаушевића, црквеног одборника Старе цркве, а затим одликовао градоначелника Крагујевца г. Николу Дашића орденом Светих новомученика крагујевачких. Помоћник градоначелника за односе са црквама и верским заједницама г. Мирко Чикириз је одликован орденом Вожда Карађорђа. Јереј Стефан Дамјановић, свештеника Старе цркве, одликован је правом ношења црвеног појаса.

После свете Литургије и причешћа верног народа, литијска поворка, састављена од верног народа, свештенства, монаштва, ученика крагујевачких основних и средњих школа, јединица МУП-а, одреда Комуналне полиције, Ватрогасне бригаде, здравствених радника, културо-уметничких друштава, кренула је преко Лепеничког моста булеваром до Крста где је митрополит Јован узнео молитве за град Крагујевац и све његове житеље. По повратку литије у порту Старе цркве, одржан је културо-уметнички програм на коме су наступили чланови КУД Смиље - Удружење Срба из Хрватске и КУД Абрашевић из Крагујевца.

Извор: Епархија шумадијска