У недељном издању „Политике” од 15. јуна објављен је интервју са Његовим Високопреосвештенством митрополитом зворничко-тузланским г. Фотијем под насловом „Бог је највећи песник“, који је водио познати српски новинар и фотограф Станко Костић. У овом надахнутом разговору митрополит говори о песничком и молитвеном искуству, о лепоти речи која лечи, и о дубокој повезаности поезије и православне духовности.

Када сте почели да пишете песме?
 
Од младости пишем. У школи сам волео да пишем саставе на часовима српског језика. Моја писанија су била лирска, препуна емоција. Волео сам да пишем о лепоти природе, али је то увек било некако језгровито, данас бисмо рекли песнички. Писао сам песме по свескама и на маргинама књига, али су оне ту и остале. Сваки се дар у човеку развија, па и песнички дар. Сазри и дође време да донесе плодове. 
 
Да ли су Ваше песме ухваћени трептаји живота или су, можда, записи времена?
 
И једно и друго. Неке песме су настале у трену, како недавно записах: Нема рата без брата, или неке кратке песме у неколико строфа, које сам у шали назвао - православна хаику поезија. Али постоје и песме које за свој темељ имају неки историјски догађај. Такве се песме пишу спорије, са много мање емоција, али се пази на прецизност и тачност изнесеног. Једноставно, са поезијом се никад не зна. Песма као планински поток зачас набуја и излије се и потопи околне пределе, а са друге стране, може да се претвори у поточић, који се чини да је као на издисају, али је постојан. 
 
Да ли су песме лек за душу, пут ка смирењу и вечном животу?
 
Песме се и пишу да би биле на помоћ другима, да помажу, да исцељују. Песме се не пишу ради сопствене сујете, већ на славу Божију, на добро и корист другога човека. Песме ипак имају највише утицаја на самог аутора. Јер песма испевана у духу смирења и нас смирава, а ако је раздражљива и нас таквима чини. Свакако је циљ поезије онострано - Бог. Све друго је недовољно вредно поезије. Поезијом покушавамо успоставити изгубљену заједницу са Богом. Зато је поезију тешко одвојити од молитве и тешко је понекад разлучити када је песма а када молитва. А бавећи се питањем Бога, песника свакако мучи и распиње и питање вечности као и многа друга тзв. проклета питања - смрти, живота, смисла, страдања невиних и др. 
 
У Вашим песмама препознајемо мисли светих отаца и пророка. Ви сте се сусретали са: оцем Тадејем, старцем Пајсијем...
 
Свакако, ми враћамо свете Оце у област поезије јер су и они сами често били велики песници и химнографи. Православна теологија је доксологија - славословље Бога, а Бог се слави најчешће песмом. Знамо то још од старозаветних псалама који се и данас користе у Цркви, али и новозаветне теологије која је химнографија. Све што је свети Григорије Богослов написао - било је у химнама. Потребно је свете Оце враћати у живот. Песник то ради у својим песмама, а други људи у ономе чиме се баве (сликарству, музици, књижевности, архитектури, филму...). Зашто? Зато што су свети Оци најдаље отишли у заједници са Богом, а многи су достигли обожење личности. Они су остварили циљ због кога је Бог створио свет. Зато су нам свети Оци потребни, и зато нам они требају бити учитељи. 
 
Да ли је песма – молитва?
 
Песма је веома често молитва, и за човека православног хришћанина, песма и молитва су неодвојиве једна од друге. Познато је да је велики духовник, свети старац Порфирије давно рекао, да би неко био хришћанин, мора бити песник. Песник је онај који није срачунат, који не мери све разумом и логиком и гледа шта му је корисно, а шта није. Песник најчешће мисли и осећа срцем, а не разумом. Зато је његов живот као узбуркано море (Старац Порфирије). Зато песник песму често пише као молитву, а молитву као песму, за њега је то једно исто. Свети апостол Павле је био веома учен. Познавао је Свештено Писмо Старог Завета, Законе и Пророке, али поставши апостол Христов и сусревши се са Исусом Христом на путу за Дамаск - постао је велики хришћанин, апостол, али и учитељ народа. Томе свакако треба придодати и реч песник, јер је апостол Павле написао једну од најлепших хришћанских песама - Химну Љубави, која говори о суштини наше вере и суштини свега постојећега. Све је плод Љубави, која је једно од Имена Божијих. 
 
Колико свет и савременици разумеју песника, ствараоца, уметника?
 
Свет никада није разумевао песнике, као ни уметнике уопште. Они су просто два света. Свето Писмо каже да овај свет у злу лежи и световњаци су они људи који су се на неки начин измирили са злом. Зато је свети старац Пајсије у наше време свету упутио опомињућу реч, да је у ово наше модерно време грех, зло, безакоње - постало мода, и наравно као такво и доноси зле плодове. Са друге стране, песник или било који човек који се није саобразио свету, или како психолози кажу - крду, тражи и истражује, жели нешто више, жели напред, а уствари жели Небесима, нашој прадомовини. Док је тако, за те људе има наде. Било да су песници, било да се баве неким другим земаљским пословима, они својим трагањем показују да су још живи људи, да нису мумије или зомбији. Од њих још увек нешто може да буде, још увек могу да се сусретну са Богом, а то је смисао човековог живота на земљи. 
 
Песници су често били страдалници. Зашто?
 
Сваки човек који има душу је страдалник, па био песник или не. Онај који има душу састрадава са ближњим. Радује се са радоснима, тугује са тужнима. Мени су се људи смејали кад сам говорио да се топим са Гренландом, нису веровали, иако сви сад нешто говоре о климатским променама. А ја са друге стране потпуно верујем Шантићу када је рекао:  - Мене све ране мога рода боле. То не може рећи неко ко тако то и не осећа. Песници су људи осетљиви, понекад и преосетљиви, али за њих је битно да су осетљиви према узвишеном, према сакралном и светом. На Западу у средњем веку, појавом хуманизма и ренесансе, то јест, поновним обоготворењем човека, детронизован је и срушен култ светости. То је трагедија модерног човека Запада као и човека у свету уопште. Данашња деца на питање шта желе да буду кад одрасту имаће разне жеље, али ће мало ко рећи: Желим да будем светитељ. 
 
Да ли је теже бити владика или песник?
 
На ово питање је тешко одговорити, али бих рекао да је свакако теже бити епископ, јер нема на земљи узвишеније и одговорније службе од службе свештеника или епископа. Они су позвани да наставе дело Христово у историји. Са друге стране, песници немају тај идеал пред собом, већ нешто што је много ближе земаљском. Али и једни и други имају одговорност. Људи у епископу очекују да виде Самога Христа, а у песнику човека који Бога прославља, који велича све оно што је Богу мило и приступачно и Богом благословено. А треба знати да смо сви ми само људи који се понекад удаље од свог призвања и назначења. 
 
Човек се постаје делом, а не рођењем. Да ли се слажете?
 
По православној антропологији човек је створен као икона Божија и призван је да од образа задобије подобије, то јест, да се од датости уподоби Богу. То подразумева развој личности и умножавање божанских дарова и таланата, јер све задобијамо већ рођењем, а посебно духовним рођењем - Светим Крштењем у Цркви Христовој. То је једна црквена антропологија која учи да је човек биће призвано да достигне обожење личности, да постане бог по благодати. Са друге стране, друга учења и друге философије имају такође своје учење о човеку и смислу његовог постојања. У будизму је то подразумева излазак из круга постојања и задобијање тзв. нирване. Тамо где доминира материјалистичка философија, или материјализам уопште, човек се ограничава на овај свет и добар и угодан живот, а неки, подобно древним епикурејцима, заступају хедонизам као циљ живота. Песници се, чини ми се, не могу лако сврстати ни у једну од ових група, јер имају свој дар који их често води различитим изворима сазнања. Многи од песника следе своје надахнуће и за њим иду и не робују много форми него покушавају да се остваре у оквирима своје поетске философије. Али је евидентно да смо сви призвани да напредујемо и да се усавршавамо. Ко је шта по слободи изабрао, временом се томе и уподобљава.

Да ли је данас тешко сачувати дете у себи?
 
Сви су људи деца Божија јер је Бог створио човека - Адама и Еву, и од  њих су сви људи и народи  на земљи. То значи да јесу деца Божија. Али је Бог човеку толику слободу дао да он по тој слободи може да изабере и потпуно супротно ономе за шта је назначен. То јест, да од детета Божијег, детета Светлости постане дете сатанско и дете таме. Многи се људи чуде откуда толика шароликост међу људима на земљи. А то је у основи плод њихове слободе и њиховог животног избора. У светом Јеванђељу се каже да онај који жели да задобије Царство Небеско мора да постане дете Божије. А дете је символ безазлености, љубави и оданости својим родитељима. Дете је символ живота и будућности, али свакако, дете Божије није лако постати, поготово старијим људима који морају да се боре са старим човеком у себи, са палом људском природом. Зато овај идеал детета Божијег не оствари велики број људи, али се вреди трудити и имати тај идеал пред собом. 
 
Да ли је тешко писати песме за децу?
 
Мени се чини да је најтеже писати за децу, јер би песник морао бити на њиховом нивоу, не умно, него безазленошћу, чистотом и љубављу да би се тако могао приближити, писати и говорити њима разумљивим језиком - језиком безазлености. То није ни једноставно ни лако. Са друге стране, над данашњим светом се надвила једна страшна и зла коб, тзв. педофилија, где се деца не посматрају по љубави као личности, већ као објекти и роба која се може куповати на тржници, Бог да прости. Педофилија је страшан знак пада данашњег човечанства. Та пошаст се не може исцелити без свенародног и свечовечанског покајања. Родна теорија која се данас намеће, овај свет одводи директно идеалима Содома и Гоморе, али и њиховој крајњој судбини. 
 
И за крај – једна ваша мисао / порука за наше читаоце…
 
Велики свети старац Порфирије, кога смо неколико пута помињали, рекао је једну дивну мисао: - Христос је све! За светог старца, Христос је заиста био све, што се види из његовог чудесног житија и дарова које је имао. Дај Боже да данашњи свет има жељу покајаног цариника Закхеја, да се попне на дивљу смокву како би видео великог пророка Исуса из Галилеје, Који је том улицом са својим апостолима требао да прође. Трагедија данашњег света и човека је у томе што су изгубили ту Закхејеву жељу да виде Христа Господа и Спаситеља. А Црква је управо у овом свету да нас позове и да нам на то укаже, да је Господ Христос ту у Цркви са нама. Да је Он исти јуче, данас и у векове векова. Месија и Спаситељ Који Крстом смрт победи и Васкрсењем Својим дарова нам Живот Вечни.

Извор: eparhijazt.com