У организацији Епархије врањске и Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски у родној кући Светог аве Јустина у Врању одржана је промоција тематског зборника Седам векова од упокојења Светог краља Милутина.

Говорили су проф. др Сунчица Денић Михаиловић, проф. др Јелена Ердељан, проф. др Драгољуб Марјановић и проф. др Влада Станковић. На крају промоције, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије који се захвалио професорима, уредницима и сарадницима који су помогли у стварању тематског зборника.

***

Од свог рођења, до данашњих дана, краљ Стефан Урош, „праунук Светог Симеона Немање, новога мироточца српскога, и унук првовенчанога краља Стефана, и син великога краља Стефана Уроша“, данас познат као Свети краљ Милутин, случајно или Божјим провиђењем, налазио је начине да заокупља пажњу, да плени, у неким моментима чак и да „згражава“ поједине друштвене кругове, алисвакако да увек има утицај (мањи или већи) на друштвена кретања и тадашње Србије, па и региона, али и на укупне међународне односе тога доба.

Бурна и непредвидива времена обележила су живот овог великог српског владара, којем због контроверзних поступака у појединим етапама живота (неколико потврђених бракова, ослепљивање сина), део стручне, па и лаичке јавности, често одриче право на светост, и готово потпуно занемарује његову изражену алтруистичку природу, емпатију, меценство, брижност и дарежљивост (особине које су га красиле, судећи према тумачењима не само архиепископа Данила, његовог животописца, него и сходно другим, бројним релевантним историјским изворима).

Игром судбине, опет случајно или Божијом промишљу, Свети краљ Милутин веома брзо након смрти, услед опасности да његове мошти заплене и униште Турци, који су у том тренутку у незадрживом налету на српске земље, бива пренет и до данас почива у Софији.

Од момента самог преношења мошти Светог Краља у Софију, култ који се око њега ствара је огроман и препознатљив. Цркве у којима је његово нетрулежно тело било називају се његовим именом, постаје део локалног фолклора и традиције, а у временима највећих притисака Турака на територији данашње Бугарске, надахњује и буди веру и наду, постаје узором многим данашњим бугарским свецима и херојима. Не само у Софији, бројне су цркве и параклиси у целој Бугарској у којима има трагова сећања на српског Светог краља, бројна су дела, црквена и световна, у којима се о њему говори и чува спомен на њега.

А сваке године, 29. октобра, у сусрет дану у којем се у Софији обележава дан посвећен Светом краљу Милутину (30. октобар), у цркви Свете недеље у Софији окупља се велики број бугарских и српских свештеника, правосланих верника из Србије и Бугарске, неверујућих али радозналих, као и припадника других вера и народа који су се осведочили чудима његовим и који верују у исцелитељске и у друге моћи великога свеца. Тога дана сви су једно, сви са радошћу и понизношћу приступају благословеном одру на којем лежи нетрулежно тело српског краља, надајући се утеси, благослову, окрепљењу и милости његовој али и Божјој. На тај дан пресвлачи се тело његово, а пажљиво скинута одежда, као највећа светиња и благослов, чувају се даље у неком од српских манастира у Србији, и на другим просторима где живи верни народ српски.

(део из Тематског зборника Седам векова од упокојења Светог краља Милутина, Жељко Јовић: Свети краљ Милутин - Светлост која спаја)

Извор: Епархија врањска