Двадесет година од упокојења архимандрита Пајсија (Танасијевића)
На дан Свете великомученице Недеље, 20. јула 2023. године, молитвено је обележено двадесет година од упокојења архимандрита Пајсија (Танасијевића), игумана манастира Преподобног Прохора Пчињског.
Заупокојену Литургију и парастос служио је Његово преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија, игумана светопрохорске обитељи; архимандрита Серафима, игумана манастира Сукова; јеромонаха Пајсија из манастира Сукова и свештенства Епархије врањске. Епископ Пахомије је у литургијској беседи подсетио на врлински лик архимандрита Пајсија и његову свецелу преданост животу Цркве.
У наставку је одржано сабрање посвећено сећању на лик и дело архимандрита Пајсија, на коме су се пригодним беседама обратилили: братија манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова, јеромонах Пајсије и монах Теофило, гђа Сунчица Денић из Врања, г. Братислав Николић из Крушевца и г. Предраг Цветковић из Краљева. Приказан је и видео приказ, састављен од духовних поука блаженопочившег оца Пајсија, праћених низом фотографија из његовог живота на Светој Гори, у Епархији врањској и са других места. Овај приказ је сачинило сестринство манастира Светог Првомученика Стефана из Горњег Жапског, у знак благодарности према блаженопочившем архимандриту Пајсију.
Литургијском сабрању, осим монаштва из више манастира Епархије врањске, присуствовало је монаштво из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, манастира Сукова, Жиче, Миљкова и Манастирка, као и мноштво поштовалаца духовног лика блаженопочившег архимандрита Пајсија, из Београда, Скопља Бањалуке, Краљева, Крагујевца, Крушевца, Врања и Бујановца.
***
Архимандрит Пајсије рођен је на Велики четвртак 1957. године, у околини Сребренице, као треће дете мајке Милеве и оца Сретена Танасијевића, добивши на крштењу име Петар. Након основне, похађао је монашку школу при манастиру Острогу, коју је са одличним успехом завшио 1976. године. Током наредних годину дана несебично је помагао у раду свом духовном оцу и управнику ове школе, архимандриту Јовану (Радосављевићу), а затим отишао на одслужење војног рока. По доласку из војске, пресудни утицај на њега учинило је поклоњење Светој Гори и српској светињи Хиландару. Безобална лепота Богородичиног врта, Светогорци и светогорска бденија, манастири и скитови, породиће у младом боготражитељу неутољиву жељу за подвижничким, монашким животом. Ову чежњу благословиће и сам Господ, кроз медоточива уста и богомудре савете Старца Јефрема Филотејског и богољубивог Светог старца Пајсија, тако да 1978. године постаје искушеник у манастиру Хиландару.
Са благословом отаца манастира Хиландара на празник Преображења Господњег, 1979. године, Епископ рашко-призренски г. Павле, потоњи Патријарх, замонашио га је у малу схиму, у манастиру Дечанима. Отац Пајсије потом ревносно наставља свој светогорски монашки живот и као узоран монах бива 1988. године изабран за Протоса, као најмлађи на тој дужности у историји Свете Горе. Озбиљно схватајући духовну везу са онима који су га родили у Господу – епископом Павлом и архимандритом Јованом (Радосављевићем) – пред примање управе над манастиром Хиландаром, бива замонашен у велику схиму такође од епископа Павла, 1990. године. Као игуман, улагао је велики труд да се типик Светог Саве доследно поштује и да хиландарска општежитељна лавра заблиста доличним духовним сјајем, на понос свеколиког светогорског монаштва. Од Бога му поверен талант умножио је, између осталог, и учењем светогорског појања у манастиру Григоријату, као и код чувеног појца, оца Дионисија (Фирфириса).
Након петнаест година проведених на Светој Гори, долази на просторе врањске Свете Горе, где је 1993. постављен за игумана Манастира Преподобног Прохора Пчињског. Велико залагање и труд Епископа врањског г. Пахомија на обнављању и подизању многих храмова и манастира, као и на оживљавању духовног живота Епархије врањске, архимандрит Пајсије је подржао и помогао својим монашким даровима и светогорским искуством. Као плод њиховог десетогодишњег прегалаштва и несебичног давања, обновљени су и монашким животом обогаћени манастир Светог великомученика Пантелејмона и манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, као и њихови оближњи метоси.
Велики углед архимандрит Пајсије уживао је и код православних Грка. Са неизмерном духовном радошћу и благодарношћу Богу, примио је благослов свештеног манастира Јеванђелисте Јована Богослова у Суротију, да преводи на српски језик и издаје дела Светог старца Пајсија Светогорца. Тако су речи Светог старца Пајсија непосредније нашле пут до душа нашег народа. Осим тога, бирани наслови који су преведени са грчког и руског језика, а издати у оквиру едиције „Ризница светоотачког предања“ постали су духовни оријентир многим боготражитељима и љубитељима речи Божије.
На Крстовдан 2002. године отац Пајсије ступа у одсудну битку са опаком болешћу и последњим непријатељем, када је потврђено да болује од карцинома мозга. Достојно узевши свој монашки крст, без роптања и уздаха све предаје у руке Јединог Човекољупца. По изласку из болнице, иако доста исцрпљен, одлази на поклоњење Светом Нектарију, кога је неизмерно волео, и његовим благословом добија снагу да се још неколико месеци бори са болешћу, ходећи смело стрмим путем страдања и бола. Уснуо је у Господу 20. јула 2003. године, на дан свете великомученице Недеље, неколико минута пре поноћи, а сахрањен је три дана касније у порти Манастира Преподобног Прохора Пчињског. Својим животом показао нам је како Светогорци живе, а преласком у вечност – како одлазе у загрљај свом небеском Оцу. Било да живе, било да умиру, они јасно сведоче љубав Божју и силу Васкрсења.
Извор: Епархија врањска
Заупокојену Литургију и парастос служио је Његово преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија, игумана светопрохорске обитељи; архимандрита Серафима, игумана манастира Сукова; јеромонаха Пајсија из манастира Сукова и свештенства Епархије врањске. Епископ Пахомије је у литургијској беседи подсетио на врлински лик архимандрита Пајсија и његову свецелу преданост животу Цркве.
У наставку је одржано сабрање посвећено сећању на лик и дело архимандрита Пајсија, на коме су се пригодним беседама обратилили: братија манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова, јеромонах Пајсије и монах Теофило, гђа Сунчица Денић из Врања, г. Братислав Николић из Крушевца и г. Предраг Цветковић из Краљева. Приказан је и видео приказ, састављен од духовних поука блаженопочившег оца Пајсија, праћених низом фотографија из његовог живота на Светој Гори, у Епархији врањској и са других места. Овај приказ је сачинило сестринство манастира Светог Првомученика Стефана из Горњег Жапског, у знак благодарности према блаженопочившем архимандриту Пајсију.
Литургијском сабрању, осим монаштва из више манастира Епархије врањске, присуствовало је монаштво из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, манастира Сукова, Жиче, Миљкова и Манастирка, као и мноштво поштовалаца духовног лика блаженопочившег архимандрита Пајсија, из Београда, Скопља Бањалуке, Краљева, Крагујевца, Крушевца, Врања и Бујановца.
***
Архимандрит Пајсије рођен је на Велики четвртак 1957. године, у околини Сребренице, као треће дете мајке Милеве и оца Сретена Танасијевића, добивши на крштењу име Петар. Након основне, похађао је монашку школу при манастиру Острогу, коју је са одличним успехом завшио 1976. године. Током наредних годину дана несебично је помагао у раду свом духовном оцу и управнику ове школе, архимандриту Јовану (Радосављевићу), а затим отишао на одслужење војног рока. По доласку из војске, пресудни утицај на њега учинило је поклоњење Светој Гори и српској светињи Хиландару. Безобална лепота Богородичиног врта, Светогорци и светогорска бденија, манастири и скитови, породиће у младом боготражитељу неутољиву жељу за подвижничким, монашким животом. Ову чежњу благословиће и сам Господ, кроз медоточива уста и богомудре савете Старца Јефрема Филотејског и богољубивог Светог старца Пајсија, тако да 1978. године постаје искушеник у манастиру Хиландару.
Са благословом отаца манастира Хиландара на празник Преображења Господњег, 1979. године, Епископ рашко-призренски г. Павле, потоњи Патријарх, замонашио га је у малу схиму, у манастиру Дечанима. Отац Пајсије потом ревносно наставља свој светогорски монашки живот и као узоран монах бива 1988. године изабран за Протоса, као најмлађи на тој дужности у историји Свете Горе. Озбиљно схватајући духовну везу са онима који су га родили у Господу – епископом Павлом и архимандритом Јованом (Радосављевићем) – пред примање управе над манастиром Хиландаром, бива замонашен у велику схиму такође од епископа Павла, 1990. године. Као игуман, улагао је велики труд да се типик Светог Саве доследно поштује и да хиландарска општежитељна лавра заблиста доличним духовним сјајем, на понос свеколиког светогорског монаштва. Од Бога му поверен талант умножио је, између осталог, и учењем светогорског појања у манастиру Григоријату, као и код чувеног појца, оца Дионисија (Фирфириса).
Након петнаест година проведених на Светој Гори, долази на просторе врањске Свете Горе, где је 1993. постављен за игумана Манастира Преподобног Прохора Пчињског. Велико залагање и труд Епископа врањског г. Пахомија на обнављању и подизању многих храмова и манастира, као и на оживљавању духовног живота Епархије врањске, архимандрит Пајсије је подржао и помогао својим монашким даровима и светогорским искуством. Као плод њиховог десетогодишњег прегалаштва и несебичног давања, обновљени су и монашким животом обогаћени манастир Светог великомученика Пантелејмона и манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, као и њихови оближњи метоси.
Велики углед архимандрит Пајсије уживао је и код православних Грка. Са неизмерном духовном радошћу и благодарношћу Богу, примио је благослов свештеног манастира Јеванђелисте Јована Богослова у Суротију, да преводи на српски језик и издаје дела Светог старца Пајсија Светогорца. Тако су речи Светог старца Пајсија непосредније нашле пут до душа нашег народа. Осим тога, бирани наслови који су преведени са грчког и руског језика, а издати у оквиру едиције „Ризница светоотачког предања“ постали су духовни оријентир многим боготражитељима и љубитељима речи Божије.
На Крстовдан 2002. године отац Пајсије ступа у одсудну битку са опаком болешћу и последњим непријатељем, када је потврђено да болује од карцинома мозга. Достојно узевши свој монашки крст, без роптања и уздаха све предаје у руке Јединог Човекољупца. По изласку из болнице, иако доста исцрпљен, одлази на поклоњење Светом Нектарију, кога је неизмерно волео, и његовим благословом добија снагу да се још неколико месеци бори са болешћу, ходећи смело стрмим путем страдања и бола. Уснуо је у Господу 20. јула 2003. године, на дан свете великомученице Недеље, неколико минута пре поноћи, а сахрањен је три дана касније у порти Манастира Преподобног Прохора Пчињског. Својим животом показао нам је како Светогорци живе, а преласком у вечност – како одлазе у загрљај свом небеском Оцу. Било да живе, било да умиру, они јасно сведоче љубав Божју и силу Васкрсења.
Извор: Епархија врањска
Најновије вести
12.07.2025 12:13
