Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) је рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине.

После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово Васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Замонашен је 20. децембра 1909. године у манастиру Раковици, где је рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српског народа за време Првог светског рата и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути јеромонаха др Николаја у Енглеску и Америку.

Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, Епископ охридски Николај је писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе коју је водила малена Србија са великом аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале”.

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светог Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор га је изабрао за Епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај прелази у Охрид. После доношења Устава Српске Православне Цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у тој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, а касније из Битоља, управља у име Српске Православне Цркве целокупним богомољачким покретом. Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. Под његовим утицајем, двадесетих година двадесетог века организован верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу. Богомољачки покрет дао је само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај је организовао саборе Хришћанске заједнице на које је долазило на хиљаде богомољаца из свих крајева и на којима је, изузев у два случаја, увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице. До 1941. године у тој библиотеци је издато преко стотину већих или мањих књига верске садржине.

Три године по смрти Епископа жичког Јефрема, 21. јуна 1936. године, Епископ охридско-битољски Николај је изабран за Епископа жичког. После његовог поновног доласка Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахнуо и једну духовну елиту. Епископ Николај је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је, по многима, био највећи беседник у историји Српске Цркве. Његова дела, до сада сабрана, у десетине томова, као и мисионарски рад по обиму огроман, а по садржају свестран, може се поредити са делатношћу Светог Саве. У својству мисионара Српске Цркве путовао је између два светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, као и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и манастир Хиландар. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, остварио јаке везе и пријатељства са представницима Англиканске цркве и Епископалне цркве. Сарађивао је 1930. године на Предсаборској конференцији Православних Цркава одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .

Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве живом и писаном речју. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу, где је био заточен заједно са Патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци 8. маја 1945. године. После свог ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку, где је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку и богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 1991. године његове свете мошти су пренете у манастир Лелић.

Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!