Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. маја 2025. године, на Ђурђевдан, на светој Литургији у храму Светог великомученика Георгија у Књажевцу

Христос васкрсе! Високопреосвећени Владико Иларионе, епископе Тимочке епархије и драги Митрополите нишки Арсеније, часни оци, уважени господине градоначелниче и остали присутни представници народа у државним институцијама, изнад свега драга браћо и сестре, драга и возљубљена децо,
 
Нека вас све Господ благослови, нека је срећан и благословен данашњи дан, данашњи празник, дан који је посвећен великом светитељу Божјем – Светом Георгију великомученику и победоносцу, кога слави читава православна васељена, али и ми, православни Срби. Где год да се налазимо са посебном радошћу, поштовањем и побожношћу славимо овог светитеља Божјег, човека Христовог, нашег заступника пред Богом, али и онога на кога читавим својим бићем трудимо се и хоћемо да се угледамо.
 
Нека је срећна слава свим верницима Књажевца који славе Светог великомученика Георгија и коме је посвећен и овај храм. Нека су благословени и сви они, молитвом и љубављу и вером Светог Георгија, који немају отворено срце у односу на њега и у односу на Бога живога, на Христа Господа Исуса нашега и на Његову Цркву. Да сви молитвама Светог Георгија, а изнад свега љубављу Господа нашег Исуса Христа, у мери у којој нам је дато будемо пробуђени за оно што је најважније у нашем животу. Али и личност и живот Светог Георгија нам то показују. Откривају нам два света: један свет који је у наручју и у загрљају Божјем и други свет који се опире и противи тој љубави и наручју и загрљају Божјем. У личности Светога Георгија имамо једно и друго. Ко је био Светог Георгије? Да, био је један од нас, човек као и ми, али живео је у 3. веку, из почетка 4. века хришћанске ере, потекао из хришћанске породице. Дакле, од најраније младости, од детињства, знао је шта је најважније:  да много тога имамо и нема готово ништа што није важно у нашем животу, али да све може постати и вредно онда када је ослоњено на оно што је најважније – а то је вера у Бога. То је заједница, то је веза наша са Богом. Много тога је значајно, али да би било испуњено смислом мора бити испуњено вером, мора бити утемељено на вери.
 
Свети Георгије је, дакле, имао све, и веру – потекао је из хришћанске породице, али и богатство –  јер су му родитељи били богати. А онда је ушао и у царску службу, као војник, у време када је Црква гоњена, у време цара Диоклецијана, римскога цара, који је био велики мрзитељ имена Христовог и с времена на време када би се та мржња у њему нагомилавала, потврђивао и показивао и према онима који су следили Христа, према хрићанима. Свети Георгије је своју веру чувао у своме срцу, узрастао је у војној служби, био веома храбар и успешан војник, тако да то није пролазило без запажања, па га је онда у једном тренутку цар поставио и за војводу у својој војсци. Али када је дошао тренутак да узавре мржња цара Диоклицијана у односу на хришћане и када је почео жестоко да гони хришћане, Свети Георгије не само да није хтео да пристане на то, него је јавно пред царем исповедио да је и он хришћанин и позвао цара да се и он покаје. А цар му је нудио још веће достојанство, како би се Свети Георгије одрекао своје вере. Међутим, што је више цар нудио, све чвршћи и снажнији у вери бивао је Свети Георгије. Тако да га је на крају цар дао на разна и жестока мучења и на концу погубио. А што је више страдао Свети Георгије, све више је исповедао Христа. Није ствар у томе да је он одбацивао спољашње почасти и материјална блага, него је ствар у томе да је само знао да је много важније, да је заправо једино важно, духовно благо и да кроз духовно благо и материјално добија свој смисао. Када је требало да се определи да ли је за једно или за друго, он се определио за духовно. Када је требало да се определи да ли је за цара који је служио демонским силама или за Христа –  није имао дилему.
 
Ево, браћо и сестре, то је оно што је и нас данас сабрало. Вера Светога Георгија, вера и наша, вера у Христа, вера православна, али та и таква вера у Христа, вера православна је наш народ кроз векове, где год да смо били и у каквим год да смо околностима живели, не само чувала и сачувала него обликовала и изграђивала. Њом смо постaјали креативни, успешни, победници. Њом смо знали да је реч Христова, реч Христова о љубави, оно што је смисао живота. Њом смо знали да јесмо и да постојимо само онда када читавим својим бићем волимо Христа и када читавим својим бићем, ма колико то било тешко, а сви то знамо, трудимо се да волимо једни друге. Да имамо на уму ту своју веру, да знамо да не постоји ништа што је вредно у нашем народу а да нема на себи печат вере православне, печат Јеванђеља, печат Христову, да знамо да ми нисмо и не бисмо били оно што јесмо без те вере, вере у Христа.
 
Уосталом, довољно је само да не заборављамо Светога Саву. Зари он није био из богатог рода, царскога рода? Зар и он није знао да царско није ништа већ Христово? А онда је направио велики круг, одрекао се свега што је везано са овим светом да би се чврсто везао за Христа, нераскидиво, па је онда и свему осталом дао лепоту, дао радост, дао пуноћу, дао смисао – од појединачног, личног живота, кроз породицу, све до радости, смисла и лепоте народа. Вера, дакле, браћо и сестре, треба да нам буде критеријум кроз који се проверавамо. Нема времена кроз које ћемо као појединци пролазити и прошли смо већ, а исто то важи и за народ, да нисмо пред Крстом, да нисмо пред тачком избора да ли смо са Христом или против Њега. Зато и у данашње време у којем се налазимо, које има своје глобалне изазове, где разни демонски ветрови долазе са свих страна и прете свим народима и свим људима, па и нама овде, нама је котва, нама је прибежиште, нама је огледало, нама је критеријум кроз који можемо да проверимо себе: наша вера православна.
 
Ако имамо дилему шта треба да чинимо, прочитајмо шта нам говори Јеванђеље и тамо ћемо видети да је љубав а не мржња, оно што је наш пут. Да та љубав из уста пречистих и пресветих Спаситељевих гласи: Љуби ближњега као самога себе, а још онда додаје и непријатеље своје да волимо. И зато том речју треба да се преиспитујемо да не бисмо дошли у потпуно апсурдну ситуацију, па не само да не слушамо да треба и оне који су против нас да загрлимо, као што смо певали на Васкрс, него да помислимо да је исправно да мрзимо и брата свога. Да ли ту треба нешто рећи? Да ли треба нешто додати? Само да се запита свако од нас и завири у своје срце. Није то лако и није једноставно, али да ли се трудимо и желимо да приђемо једни другима, да чујемо глас и реч онога другога, да је уважимо, да загрлимо другога или онога који је наш и близак нама хоћемо да одсечемо и одвојимо од себе, да га понизимо, да га уништимо, да га елеминишемо? Нека свако од нас себи да  одговор, а тај одговор нека буде одговор који долази као резултат и последица нашег стајања пред Христом и пред Његовом речју и Његовим Јеванђељем.
 
Дакле, нека је срећан данашњи празник и данашња слава! Да нам Свети Георгије свима буде заступник пред Богом, али и да се угледамо на њега, на његову веру, да своју веру ни за шта не продамо, не само на речима него и у пракси. Ми је не продајемо онда када нисмо једни против других; ми је не издајемо, не издајемо Христа, онда када не мрзимо једни друге, онда када нећемо да елиминишемо једни друге, онда када не мислимо да нисмо потребни једни другима. Ми се, дакле, угледамо на Светог Георгија онда када праштамо једни другима; онда када смо свесни и сами да смо грешни, да имамо потребу да се кајемо, да имамо потребу да молимо Бога да нам Он помогне да учинимо оно што не можемо, а не можемо јер смо горди, јер смо сујетни, јер смо самољубиви, јер смо самоуверени. А све то чини да нам је помрачен ум и да нам је хладно срце. Ми се угледамо на Светог Георгија када грлимо једни друге, када певамо радосну песму коју смо певали ових дана, да Васкрсењем Христовим треба да кажемо једни другима браћо и да загрлимо и оне који другачије мисле, и када певамо – а молимо Бога да нас удостоји да та наша песма буде заиста, честита, искрена и израз вере – песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима који су у гробовима живот дарова. Христос васкрсе! Срећан празник!