На позив ученика Земунске гимназије поводом трагичних догађаја у Основној школи на Врачару, а потом и у околини Младеновца, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је узео учешће 5. маја 2023. године у скупу под називом „Један минут није довољан“ у Земунском парку испред цркве Светог архангела Гаврила.

Уз стотине ученика Земунске гимназије и околних школа, њихових родитеља и професора скупу су присуствовали патријархови викарни епископи топлички г. Петар и новобрдски г. Иларион, старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј Панајотис Каратасиос и свештеници земунских храмова. Уместо уобичајене веселе граје гиманзијалаца, у Земунском парку се можда као никада до сада није чула тако дубока свештенена, молитвена тишина и речи Светејшег Патријарха које опомињу:

Христос Васкрсе,

Драга децо, професори, после ових речи које смо чули  најгласнији су мук и тишина и наравно најпродорнија је молитва. И то је једини начин да у својој души станемо на пут неког одговора.

Сигуран сам да нисам усамљен у томе да осећам велики пораз и сигуран сам да највећи број људи у нашем народу осећа дубоки стид, не напросто стид као једну од емоција, него стид пред лицем Божјим и стид пред аутентичним достојанством нас људи. У много томе што имамо као део свакодневнице разликујемо се, али ових последњих дана, после трагедије која је задесила ваше вршњаке, а још нисмо ни почели да долазимо себи, јутрос нам се поново зло најстрашније почело церити у лице.

И у дане у којима бисмо требали да се радујемо, јер смо прославили Васкрсење Христово, ми сви заједно осећамо најдубљу тугу која опет није само туга која се може уоквирити у један минут ћутања или у три дана жалости. То је туга у коју можемо бити потопљени сви ако се својом најдубљом вером не држимо за тајну Васкрсења Христовог. То је туга која нас је учинила да смо једно, јер ми смо убили себе, неко од нас је убио нас и ма колико звучало парадоксално бојим се да је то само врх леденог брега. И зато сам нарочито тужан, а верујем да и ви слично осећате. То је бар оно што сам чуо од многих ваших вршњака. Постоје најповршнији могући покушаји да се објасни шта се то нама десило, како је то било могуће да наше дете убије нашу децу, као и да младић који је један од нас побије људе насумице, негледајући на то ко је ко и ко је којег узраста. Тужни смо што у свим тим анализама као да се провлачи труд и покушај да се злоупотреби та невино проливена крв, јер логично је да се питамо ко је одговоран, ако хоћете логично је да се питамо и ко је крив. Међутим, у том покушају који је свуда око нас, од оних који би требало највише да ћуте и највише да засучу рукаве и да учине нешто да тако нешто никада не буде више међу нама, да се нешто измени у нашим међусобним односима, они оптужују једни друге, криве једни друге као да наш живот зависи само од других. Сви зависимо једни од других, а за ово што се десило одговорни смо сви ми који смо старији, одговорни смо због вас, вама смо дужни и вама смо криви. Наравно да ту ни у којем случају не изузимам себе, нити своју браћу која носе мантију, без обзира на то које место заузимају у Цркви. Сигуран сам да сам могао учинити много, много више да будем бољи и да тако будући бољи пред Богом, будући онакав каквог ме Бог хоће будем бољи свима вама. Ту препознајем једну суштинску грешку у систему на којем се гради живот данашњице, а нажалост и међу нама. Успех, безлични успех постао је најважнија тема. Све снаге се упиру у то да неко буде што је могуће успешнији, при том не само да не води рачуна да ли ће неком спотакнути ногу на путу грађења свога успеха или чак ако га треба елиминасти. Успех је у томе да пошто пото будем испред других. Бојим се да је то и срж цивилизације у којој живимо.

А да циљ живота буде љубав? А то значи други, онај који је поред мене, онај због кога је Бог мене створио. Да у успех, макар међу друге успехе, убројим и то да сам дао места ономе поред мене, да сам препознао његову вредност, његову непоновљивост. Да сам разумео да је он мени потребан и да сам ја њему потребан. Да је свако сваком потребан. О томе често учимо млађе а сами то видимо као слабост. И ви добро разумете шта значи остати без другарице, без друга, без ближњег.

Колика је радост када можете најмању ствар да поклоните некоме: један леп осмех, лепу реч, да учините неки гест  - када видите да је то неко доживео као највећи дар. Дакле, циљ треба да нам буде да ми, да ја, да ти, да сви ми будемо бољи. И то је оно што  треба да буде главна тема и у нашим школама. Наравно да је важан успех али успех у смислу да оно што су моје способности, што су моји дарови, што су моји таленти, да то доведем до свога максимума, односно да учиним све што зависи од мене а да је у складу са оним што јесте истински и прави човек - а то за нас хришћане значи да је у складу са оним што од нас хоће Бог. Наравно да треба да се борим за такав успех, да дарујем најбоље од себе али да тај и такав успех видим само као успех који има смисла у заједници. И ма колико болно и трагично било оно због чега смо се окупили, ја нисам без наде. У вама видим управо то, ту врсту потребе - да не будете шибани са свих могућих страна да пошто-пото од куће, до последњег човека којег познајете и који вас познаје, морате донети најбољу могућу медаљу. Није медаља циљ и то добро знамо. Медаља је пријатељ, другарица, друг. Медаља је то када смо загрљени. Медаља је када прожимамо једни друге разумевањем, када у нашим срцима има места за другога. То је потпуно природно и нормално јер смо створени као једно, као један организам. Ко је слушао веронауку, и ако није, не мора да значи да није чуо речи апостола Павла који каже: „Да смо једно тело.“ И када болује и пати један уд, један део тела, пати читаво тело, болује читаво тело. У овим тренуцима ми сви показујемо да то и јесте тако. Једно смо тело када се трудимо да будемо истински и прави људи. А не када смо обједињени у некакве вештачке идеологије кроз које често постоји неко ко хоће да нас употреби, штавише да нас злоупотреби. Има једна прича која је размишљање на различите теме а која се налази у књизи Дон Кихот. Тај који размишља вели како Дон Кихот и Санчо Панса  шетају брдима. И каже Дон Кихот Санчо Панси: „Хоћеш да ти кажем једну апсолутну истину“. А овај вели: „Па реци ми“. „Апсолутна истина је да на свету не постоји други ја.“ каже Дон Кихот и одговара Санчо Панса: „Добро, то разумем!“ И наставивши шетњу поново застаде Дон Кихот и опет обративши се Санчо Панси рече му: „Јер хоћеш да ти кажем још једну апсолутну истину?“ И наравно Санчо Панса ту реагује рекавши: „Па може бити само једна апсолутна истина. Како могу бити две апсолутне истине? Малопре си ми рекао једну!“„Не,“ вели Дон Кихот, „има још једна. А то је да на свету не постоји други ти.“

И само када разумемо да на свету не постоје други ти и други ја и да свако има своје место - када то разумемо, можемо бити испуњени и неће бити проблема међу нама. Напротив, разумећемо реч апостола Павла да је свако свакоме потребан и да ја не постојим без ти. То треба да буде лекција коју понављају непрестано родитељи себи и понављају својој деци. То треба да буде алфа и омега, А и Ш - свакодневно у лекцијама свих наставника, у свим школама. То треба да буду лекције и ови дани нас у то уверавају.

Рекао сам да би ваљало да ћутимо. Данас се клањам истински, из дубине душе, пред вашим ћутањем, пред ћутањем све деце. Пред ћутањем које је гласније, које је крик снажнији и јачи од сваког другог звука, који је вапај. И желим да вам обећам,  нескромно је то да кажем али Бог је тако поделио одговорност и зато осећам потребу да то изговорим -да ћу увек бити са вама, увек на вашој страни. Да ћу учинити све да будем пре свега бољи али и да онда, заједно са вама на свакоме месту, све што је ваше, све што је тишина и све што у вама ћути, заједно са вама узносимо и на небо али и оглашавамо на све стране света пред свим људима заједно. Са вашим наставницима који морају бити, у најмању руку, поштованији него што јесу, који морају имати могућност да буду истински васпитачи а не да буду доведени у ситуацију да у страху и у фрустрацији, плашећи се и своје сенке, дођу међу вас и произнесу само некакву лекцију из књиге, коју уосталом и сами можете да прочитате. Зато све што имате као своју потребу, све што имате као своју радост, све што имате, ево да кажемо, и као свој успех, увек ћемо сви ми из Цркве и опет понављам, нескромно, и ја лично бити с вама спремни да поделимо. Да учествујемо у свему што је ваше али исто тако и у свему оном што је ваш бол, ваше питање, ваша недоумица, ваша потреба. Зато су наша врата за вас увек, увек отворена - 24 часа и ма колико били у разним обавезама које често немају никаквог смисла а морају да се обаве, бићете приоритет.

Нисмо без наде, молимо се Господу за покој душа свих који су пострадали: ђака и страдалих из околине Младеновца. Молимо се Богу да Бог благодаћу својом буде уз родитеље и сроднике оних који су пострадали. И верујемо управо у оно што јесте порука празника који још увек светлошћу својом обасјава нас и наше дане празника Васкрсења Христовог а то је живот вечни. Јер ма колико да смо славни, успешни и богати, ако је живот нешто што је започело сада, има некакав свој век – осамдесет, деведесет година, онда све из перспективе тога краја губи свој смисао.

Све је важно. И да на основу својих могућности и капацитета стичемо иметак, и славу и да будемо признати и добијемо неке позиције у друштву и у времену у којем живимо. Све је то људски и Бог нам даје за то дарове. Али ако нема истинског и правог корена, духовног корена све то постаје бесмислено. То је реч коју неретко понављамо. Када је Бог на првом месту све остало ће бити на свом месту. И у успону и у паду али ако је било шта уместо Бога на првом месту, ма колико постизали резултате у разним својим ангажманима, пре или касније то што јесмо, што смо стекли, оно како нас други гледају претвориће се у свој бесмисао.

Све да вас Господ благослови. Да се виђамо што чешће. Радоснијим поводима и да, као што смо чули из ових порука, можемо да разговарамо о свему једни са другима. Али да се научимо најпре ми између себе и када се тако научимо постаћемо способни да без страха, без комплекса, оно што осећамо и мислимо можемо рећи. На то нас позива и Христос када каже: „Не бој се, само веруј! Веруј и не бој се!“

На послетку, Његова Светост је запојао Васкршњи тропар, а придружили су му се сви присутни који су потом отиши у храм да прислуже воштаницу за своју пострадалу браћу и сестре.



 

https://youtu.be/52ml27sw8a4