Пост

Пета недеља поста - глувна

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

Преподобни Јован Лествичник

ЛестивчникПреподобни Јован Лествичник је писац знамените књиге духовних савета и поука "Лествице". Дошао је на Синајску Гору као шеснаестогодишњи дечак. Најпре је био искушеник, а затим је као отшелник написао своје најбитније списе. Најзад, био је игуман на Синају до своје 80 године (око 563. године) Христове ере, када је и скончао. Његов животописац, монах Данило, каже за њега: "узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну".

За време свога отшелништва у пештери, Преподобни Јован је написао многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан данас много читана "Лествица".

Средина поста: Часни Крст

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сс дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је прсдвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран ускршњи канон.

Петар Василијадис: Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења

Свети Апостол Павле се са правом сматра оцем хришћанског учења о спасењу. Његова бројна позивања на Исусову смрт као чин спасења су, без сумње, одредили основни сотириолошки концепт хришћанства. Ипак, први покушај систематског излагања овог важног хришћанског учења се појавио тек у доба схоластичке теологије. Управо у време које је уследило непосредно после раздељивања источног и западног хришћанства Анселмо Кентерберијски је објавио своју познату "теорију сатисфакције". У свом познатом делу Cur Deus homo? он је, на основу јуридичког односа између Бога и човека, покушао да покаже неопходност Христовог оваплоћења и смрти на крсту за спасење људског рода. Божанска Праведност, веровао је он, је, због људске непослушности захтевала задовољење које сам човек није могао да пружи - зато је сам Бог на себе преузео казну распињањем.

Вечерње причешће

Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена.

Николај Успенски: Литургија Пређеосвећених дарова - елементи

У наш задатак не спада излагање историјата чинопоследовања изобразитељне. Имајући на уму древност молитава "за причешће", а такође и познатост Лавре преподобног Саве Освећеног и изван Палестине, као и стално општење између Палестине и других хришћанских земаља (у првом реду између Палестине и Константинопоља), можемо претпоставити да су молитве "за причешће" биле познате у Константинопољу пре IX века и да су их константинопољски манастири уводили код себе, уносећи у њих измене и допуне примерене своме начину живота, што је, природно, изазвало трансформацију молитви "за причешће" у посебно богослужбено последовање Изобразитељне, тако да га је преподобни Теодор Студит (упокојио се 826. год.) укључио у свој Ипотипосис, с тим што се овде оно није савршавало после Деветог часа, него одмах после Литургије, тако што је причешћивање Светим Даровима било замењено раздавањем антидора. "И по завршетку ње (то јесте Литургије - прим. Н. У.) ", каже се у Ипотипосису, "удара се у било трипут, и сва се братија скупља заједно, и после певања Изобразитељне и примања благослова, одлазе у трапезу"