Саопштења

Обраћање Патријарха српског г. Павла Генералном секретару Уједињених нација и његовим представницима у Босни и Херцеговини

Његова Светост Партијарх српски Г. Павле, упутио је данас писмо господи: Кофију Анану Генералном секретару Уједињених Нација, лорду Педију Ешдауну Високом представнику Уједињених Нација за Босну и Херцеговину и генералу Вирџилу Л. Пакету команданту СФОР-а у Босни и Херцеговини у коме са дубоким жаљењем констатује збуњујуће догађаје који су се десили у време божићних празника 9. и 10. јануара 2004. године на Палама.

Тада су војници СФОР-а са образложењем да врше акцију хватања лица осумљичених за ратне злочине и њихових саучесника , у ноћи између 10. и 11. извршили претрес тамошње цркве, као и станове свештаника на Палама, приликом чега је узнемирено не само свештенство Српске Православне Цркве него и недужни народ који живи на Палама. У писму Патријарха Павла између осталог се наглашава:

Апел Његове Светости Патријарха српског Хавијеру Солани и Харију Холкерију

Поводом сазнања о покушају појединих привремених органа Косова и Метохије (Универзитет у Приштини, Министарства за образовање, науку и технологију), да од Скупштине општине Приштина издејствују одлуку о одузимању права Српској Православној Цркви на коришћење грађевинског земљишта на коме се налази Православни храм Христа Спаса у изградњи, као и катастарско место предвиђено за Културни центар “Свети Сава”, Његова Светост Патријарх српски г. Павле обратио се писмом господи Хавијеру Солани, Високом представнку Европске Уније за спољну политику и безбедност и господину Харију Холкерију, Специјалном представнику генералног секретара Уједињених Нација за Косово и Метохију, у коме између осталог стоји:

Поштовање канонa и традиције – на делу, а не на речима

Целовит текст одговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Г. Јована, који је – у нешто скраћеној верзији – објављен у дневном листу “Политика” од 17. фебруара 2004. године, на страни А6.

„Српско-македонски црквени заплет” – из македонског црквеног, а не расколничког угла

Одговор на интервју са г. Стефаном, архиепископом који пребива у расколу

Немамо ништа против тога што се архиепископу расколничке организације која себе назива Македонском Православном Црквом, г. Стефану, уступа толико простора у Политици и у другим средствима информисања Србије и Црне Горе. Јер, по томе колико се развија дијалог у медијима, вреднује се на којем је степену демократија у некој земљи. Али тешко нам је и болно да се суочимо са медијском реалношћу „код куће”: у медијима Републике Македоније не постоји ни д од демократије када се ради о приказивању природе црквене кризе и црквеног спора између Српске Православне Цркве и расколничке МПЦ, а још више између ове последње и законите, канонске и признате Православне Цркве у Македонији, Охридске Архиепископије. Македонски медији су се, највећим делом, затворили за истину Цркве: нити имају потребу да истражују нити да саслушају онога ко мисли другачије од расколничких епископа, а поготову никако неће да уступе простор нашој писаној или изговореној речи.

O појединим нецрквеним појавама и иницијативама

У нашој јавности кружи, а добијају га и неке црквене установе, “идејни концепт сакралног комплекса храма свехришћанског сусретања и помирења – Свети Јован Крститељ”, са потписом Атељеа Девић из Новог Сада.

Дужни смо да обавестимо нашу црквену и ширу јавност да тај “концепт” нема никакве везе са Црквом. Црква својом природом и свеукупном својом мисијом и делатношћу мири и Бога и људе међу собом, позивајући све на помирење и јединство, на исповедање Бога Љубави Оца, Сина и Духа Светога, једним срцем и једном душом. Зато она нема никакве потребе за оваквим и сличним концептима, по садржају и духу синкретистичким, да не кажемо митолошким, у сваком случају нецрквеним.

Рука Светог Јована Крститеља, која се чува у Цетињском манастиру, позвала је и позива све на покајање, остајући у тој древној Светињи где је по промислу Божјем доспела, после векова обилажења и посећивања разних места, људи и народа. Зато, укључивање ове руке у овакве и сличне маштовите и митотворне замисли какав је овај Девићки концепт, у најмању руку је нешто неодговорно и неразумно. Уверени смо да ће сваки разборит човек схватити о чему се овде ради. Овде се, без икакве сумње, ради о истом и сличном нивоу размишљања, као у случају маштовитих предлога о проглашавању Фрушке Горе “светом”. Ни Света Земља, ни Света Гора нису никад проглашаване светим: Свети догађаји и Свети божји људи су оно што једно место чини светим, а не било какви људски договори и проглашавања.

Патријарх није члан Одбора за обележавање 200-годишњице Првог српског устанка при Влади Републике Србије

Дневни лист "Политика", од 28. јануара 2004. године, на стр. А7, у чланку под насловом "Пробе без председника", посвећеном државним припремама за обележавање два века од Карађорђевог устанка (или, како у тексту стоји, два века модерне српске државе), доноси да је – уз Жарка Кораћа, Наташу Мићић, Драгољуба Мићуновића, Јожефа Касу, Чедомира Јовановића, Расима Љајића, Душана Михајловића и друге званичнике – и Његова Светост Патријарх српски Г. Павле члан републичког Одбора за обележавање овог значајног јубилеја.

Апел Синода Српске Православне Цркве македонским властима да из затвора пусте Митрополита велеско-повардарског, Егзарха охридског г. Јована

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве изражава своју дубоку забринутост због нечувеног насиља које врше македонске државне и црквене власти над Његовим Високопреосвештенством Митрополитом велеско - повардарским Г. Јованом, егзархом Охридским, као и над осталим свештеним лицима и верницима Православне Охридске архиепископије.

У том насиљу, нажалост, учествују својим изјавама и понашањем и представници највише власти Републике Македоније, директно се мешајући у чисто црквена питања. Исти тврде, с једне стране, како црквена питања препуштају у надлежност Цркви, а с друге стране, отворено и јавно стављају се на страну расколничке организације, зване МПЦ, коју је под таквим видом и створила некадашња комунистичка власт, ради својих интереса. Овакав лицемеран однос према Цркви, води македонску власт у гажење елементарних људских и верских права које кулминира затварањем и држањем у битољском затвору Митрополита Јована. При томе државна македонска власт учествује заједно са ни од кога у православном свету признатом јерархијом МПЦ у обмањивању јавности, како су наводно Митрополит Јован и други чланови Православне Охридске архиепископије "српски плаћеници" и " издајници" свог народа. Време ће показати, а и сама истина то сведочи: ови часни људи само враћају своју Цркву и свој народ у евхаристијску и сваку другу праву заједницу са свим Православним Црквама и народима у свету, ослобађајући се од деценијске изопштености из те заједнице и од самоизолованости. Судити им и прогонити их за оно што за сваког здравомислећег човека чини част једној Цркви и народу, могу само људи духовно сужених хоризоната и људи изгубљених осећања за правду и за истинску самосталност Цркве и право достојанство народа.