Наука

Свети Кирил Александријски

Ризница о Светој и Једносуштној Тројици

Светитељ Кирил Александријски (376–444) - грч: Κύριλλος Α΄ Αλεξανδρείας -  један је од најзначајнијих и Отаца и учитеља Цркве, угледни богослов, полемичар и егзегета и писац многобројних књига. Овај Светитељ је био Архиепископ у Александрији, ревносни бранилац хришћанства и кључна личност у борби Цркве Христове против несторијевске јереси. Кирил Александријски оставио је за собом много списа догматског, полемичког, егзегетског и апологетског карактера.

Познат је његов догматски рад „Ризница ο Светој и Јединосуштној Тројици“ који је управо у Птерограду први пут објављен у руском преводу - Святитель Кирилл Александрийский „Книга сокровищ о Святой и Единосущной Троице“, Издательство Олега Абышко, Санкт-Петербург, 2014. Егзегетски списи које је писао, претежно су алегоријска тумачења Светога Писма, а апологетски списи директно су уперени против цара Јулијана Апостате (Отпадника) и сиријских Епископа.

Јединство у разноликости

Литургија Источне Цркве. Водич кроз литургијски и верски живот православних и оријенталних Цркава

Божанска Литургија Источне Цркве има посебну фасцинацију на многе људе, превазилазећи језичке и културне међе, као и верску припадност. Она својим обредним формама и символима, својим храмовима и иконама очувава православну и оријенталну Цркву у њиховој дугој традицији која суштаствено доприноси грандиозној разноликости хришћанства.

„Хронографија“ и „Кратка историја“ Михаила Псела, класика византијске историографије

Михаило Псел (грчки: Μιχαήλ Ψελλός) је био универзални византијски полихистор - писац, философ, политичар, реторичар и историчар. Рођен је 1017. или 1018. г. у Цариграду. Последњи извори о њему потичу из 1078. г., те се претпоставља  да је умро 1096. или 1097. године. Са своје философске ерудиције називан је „Конзулом философа“. Он је коментарисао и парафразирао Аристотелов Органон (De interpretationе) и оставио за собом многобројнe списе, кратке философске и граматичке трактате са педагошком сврхом - на пример, о разликовању хомонима од синонима или о супстанци као самоегзистенцији (avthuparktos) као платонистичком јединству душе и тела или о проблему зла, о сновима итд. Тако је настала нека врста енциклопедије насловљене De omnifaria doctrina. Он је био велики поштовалац Прокла кога је издизао изнад свих древних аутора.

Идеали и стварност

Историја Запада: Монументално дело немачког историчара Хајнриха Августа Винклера

Идеја је била фасцинирајућа и уједно вртоглава: писати историју Запада, односно неомеђене географске хемисфере - Европе, Северне и Јужне Америке, али и Аустралије и Новог Зеланда, једном речју, трансатлантску историју.Таквог херкуловског задатка подухватио се Хајнрих Август Винклер, професор емеритус историје новог века из Берлина, који је реноме стекао својом темељитом, двотомном студијом о немачкој историји 19. и 20. века, посвећеној „немачком питању“,  насловљеној „Дуги пут ка Западу“, која тематизује проблеме интегрисања немачке историје у политичку културу Запада. Након свршетка те студије, Винклер је своја истраживања наставио са циљем да одговори на генерално питање: на коме начелу почива јединство вишеструко распарчаног Запада? Шта је то Запад? Како је тај појам настао? Какви су његови корени?

Баук религиозног аналфабетизма кружи Европом

Савремени дискурс о религији добија у ненаданом интензитету. И атеисти желе да буду „религиозни“. Угледни и утицајни хамбуршки недељник „Шпигел“ је свој број од 7. јуна 2014. посветио теми будућности религије, односно вери без Бога ("Die Zukunft der Religion: Glaube ohne Gott"), а други хамбуршки недељник, „Цајт“, насловио је свој број о празнику Свете Педесетнице „У потрази за благословом без Бога“. У фокусу овог чланка је било речи о ритуалним обичајима „изван Цркве“, у вези са рођењем, венчањем и смрћу.

Но не мора се све оно што се у Хамбургу сматра високом културом дебата видети и прогласити за дискурзивни Олимп. Ипак оба недељника симптоматично указују на све израженије тенденције у савременом друштву Запада, изложеном агресивној критици религије. Њен злогласни антагонист је на првом месту британски теоретичар еволуције Ричард Довкинс (Richard Dawkins: The God Delusion). Реч је о потрази за начинима егзистенције неверујућих унутар религиозних заједница и друштава.

Роналд Дворкин, „Религија без Бога”

Декларативни атеиста Алберт Ајнштајн је тврдио да права религиозност почива на „стрепњи од мистерија универзума“, чију „највишу мудрост и сјај лепоте ми нашим мутним моћима сазнања можемо само рудиментарно схватити“. У том смислу је, вели Ајнштајн, и он сам дубоко религиозна особа. Али шта је религиозно у таквом ставу у коме Бог очигледно не игра никакву улогу?

Тим питањем се бави Роналд Дворкин (1931-2013) у својим „Предавањима о Ајнштајну“ (Einstein Lectures), која је пред своју недавну смрт припремио за управо објављену књигу Ronald Dworkin, Religion without God (Harvard University Press 2013), односно у немачком преводу Ronald Dworkin, Religion ohne Gott  (Berlin 2014). Дворкин је био професор философије и права на New York University и University College у Лондону.