Свети мученик Мирон Презвитер

Свети Мирон беше свештеник у Ахаји за царовања незнабожног цара Декија када поглавар те области беше Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.

Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи. Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен: најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и благосиљаше Бога.

Нерукотворен Образ Христов

У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живопиеца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.

Свети Евстатије II, Архиепископ српски, и Преподобни Роман

Спомен Светог оца нашег Евстатија II, Архиепископа српског - Овај свети Евстатије II беше архиепископ Српске Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од 1292. године до 1309. године. Како вели за њега његов животописац архиепископ Данило, он "стече достојно име због трудова својих, бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац дарова од Христа".

Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске у Скопљу.

Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, Свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16 августа 1309 године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Преподобни Роман Велики Чудотворац - Свете мошти му почивају у манастиру Светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића. Велики светитељ и просветитељ тог српскога краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дандањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Светог Романа код Ђуниса подигао је Свети кнез Лазар.

Преподобни Рафаило Банатски и Преподобни Јоаким Осоговски

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16. и 17. веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време српског деспота Стефана (Лазаревића), који је добио Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда. У овај дакле манастирски метох би послан од хиландарског братства преподобни отац Рафаило. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се Свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.

Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога. Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, тојест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је убрзо подигнута мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана. Одмах по престављењу Светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године). Верници и данас долазе у црквицу Светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења. У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: "Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером". Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Преподобни Јоаким беше Словен по пореклу, родом из западнијих крајева (вероватно негде око данашњег Врања). Подвизавао се у другој половини једанаестог века у планини Осоговској код Криве Планине, на месту званом Сарандапор, због чега се још назива и Сарандапорски. Подвизавао се у временима када су се у овим словенским крајевима подвизавали и чувени велики словенски подвижници: Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски. Желећи још из младости строжији подвижнички живот у самоћи, преподобни Јоаким крете из свог краја према пустињи горе Осоговске. Вођен анђелом Божјим, он стиже једне вечери у дом неког бољара у селу Градцу. У малој црквици тога села он се најпре топло помоли Богу, па онда седе пред цркву да се одмори од дугог пешачења. Видећи га на том месту бољари му приђоше и он их замоли да му укажу неко место у планини погодно за подвиге и усамљеништво. Домаћин бољар му тада указа на подкриље горе Осоговске при реци Скупици, где се крај потока званог Бабин Дол налази згодна и усамљена пећина погодна за живот који он жели. Чувши за такво место светитељ заблагодари Богу и Пресветој Владичици, па крете на пут ка том месту. Стигавши до места званог Сарандапор, он се настани у тамошњој пећини, у којој од тада остаде до краја свога живота.

Успеније Пресвете Богородице

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света.