Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.

Свети Андреј Критски

Свети Андреј родио се нем у граду Дамаску од врлинских хришћанских родитеља. И остаде нем седам година. Када се с родитељима својим причести у цркви Божанствених Тајни Тела и Крви Христове, тог часа му се у време светог причешћивања разреши језик од немила и он стаде говорити. Јер Христос, истинити Син Божји под видом хлеба и вина, начинивши себи хвалу устима овог немог дечка, показа колико је велика сила Светог Причешћа. Добивши кроз Свето Причешће моћ говорења, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој пак години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га, као паметна човека, узе себи за писмоводитеља. Свети Андреј вођаше тако врлински живот, подвизавајући се у целомудрију, уздржању и кротости, да му се и сам патријарх дивљаше. И беше он Богу угодан и свима мио.

Житије Светог мученика цара Николаја Романова

Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

Свети мученик Јакинт Цезарејски

За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке. У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.

Преподони Анатолије Цариградски

Свети Анатолије беше најпре презвитер у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана би узведен на престо Цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу, и то на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. године. На том светом Сабору осуђена је Евтихијева монофизитска јерес, а свети Анатолије много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године, у време цара Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.