Цркве Ружица и Света Петка у Београду

Београдска тврђава, која доминира Калемегданом као најзначајнијим културно-историјским комплексом, је током своје дуге историје делила судбину Београда који је неколико пута рушен и поново грађен, углавном услед ратних разарања. Овај сложен фортификациони комплекс се развијао готово два миленијума. Турско освајање имало је за последицу рушење средњевековних урбаних структура града, док су каснији аустријски покушаји трансформације Београда у утврђени европски барокни град били спречени поновним турским освајањем.

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године,  у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира.

Света Петко, слава си и похвала Београду

   

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века. Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Свети мученици Сергије и Вакхо - Срђевдан

Ови cвети и дивни мученици и јунаци вере Хриcтове беху најпре први великаши на двору цара Макcимијана. И cам их цар уважаваше много због храброcти, мудроcти и верноcти. Али кад чу цар, да cу ова два великаша његова хришћани, промени љубав cвоју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно c њима жртве принеcу, али они отворено отказаше цару поcлушноcт у томе. Ван cебе од јароcти цар нареди, те cвукоше c њих војничко одело, и прcтење, и одликовања, и обукоше их у женcке хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подcмех cвима и cвакоме. По том их поcла цар у Азију, cвоме намеcнику Антиоху, на иcтјазање. А овај Антиох беше cе и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у cвоје време препоручише цару.

Свети апостол Тома – Томиндан

Један од Дванаесторице. Посумњао је да је Господ васкрсао. „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран" (Јн. 20, 27), рече му Господ, а он одговори: „Господ мој и Бог мој" (Јн. 20, 28). Коцком му је допало да иде да проповеда у Индију. Тамо је засновао Цркву Христову. Обратио је Христу сестре Тертијану и Мигдонију, жене двојице кнежева. Вереници Дионисије и Пелагија, када чуше Апостола, раздвојише се и предадоше подвигу. Пелагија сконча као мученица, а Дионисија Апостол постави за епископа. Кнез Муздије, коме Свети Тома крсти жену Тертијану и сина Азаиа, посла 5 војника који прободоше Апостола и тако он предаде душу Господу.

Житије Светог и праведног кнеза Стефана (Штиљановића)

Након пропасти Српског царства и деспотовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турско ропство, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Након деспота Ђурђа Бранковића - потоњег монаха Максима (сина последњег деспота слободне српске деспотовине - Светог Стефана Слепог и Свете мајке Ангелине, последње деспотице српске) и Максимовог брата Јована, српско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке, деспотице Јелене. Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Свето Писмо и Христову науку уопште, као и војничке вештине и традицију свог народа.