Знање

Свети Владика Николај: Постом радостим наду моју у Тебе

Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.

Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.

Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.

Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

Свети Василије Велики: Друга беседа о [Великом] посту

1. Утешите, каже се, свештеници, народ мој... говорите у уши Јерусалиму (Ис.40,12). Реч има особину да ојача тежњу у марљивима и да побуди ревност у нераднима и лењивима. Због тога војсковође, постројивши војску, пред ступање у битку говоре поучне речи. И [њихов] подстицај има велику снагу, у многима често изазивајући и презирање смрти. Приликом извођења бораца на борбу у стадиону, обучаваоци и васпитачи младића употребљавају велико уверавање у неопходност да се потруде за задобијање венаца. И многи од њих, повучени частољубљем према победи,не штеде ни тела своја. Због тога је и мени, који обучавам војнике Христове за борбу против невидљивих непријатеља и који подвижнике благочашћа уздржањем припремам за венце правде, неопходна подстицајна беседа. Шта ћу, дакле, рећи, браћо?Ономе ко се припрема за војни подухват и ко се бави телесним вежбама својствено је да своје тело крепи обиљем хране, како бисе с већом снагом латио посла. Онај, међутим, ко не ратује против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе (Еф.6,12), треба да се за подвиг припреми уздржањем и постом. Уље помазује борца, а пост укрепљује подвижника благочашћа. Према томе, колико одузмеш од тела, толико ћеш додати души како би блистала духовним здрављем. Јер, победа над невидљивим непријатељем се не може извојевати телесним снагама, него постојаношћу душе и трпљењем у невољама.

Пост - промена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Митрополит Антоније (Блум): Васкрсе Христос и живот живи

Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!" - вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!", кличе свети Златоуст.

Православна Црква и милосрдни рад

Немогуће је, апсолутно је немогуће без милостиње стићи макар и до врата Царства Небеског. (Свети Јован Златоусти)

Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме", у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?" - „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте" (Мт: 25, 31-46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.