Свети Партеније Лампсакијски

Свети Партеније родио се у граду Мелитопољу. Отац му се звао Христофор, и био ђакон мелитопољске цркве. У почетку се Партеније није учио књизи, али je добро памтио многе ствари које је чуо када се читало Свето Писмо, и био је као неки изврстан зналац.

Када поодрасте, одлазио је на оближње језеро, ловио рибу, продавао, и делио милостињу сиромасима. Још од раног детињства свог он би удостојен благодати Божје, коју је скривао пред људима. У својој осамнаестој години он је већ почео чинити чудеса: изгонио је демоне из људи призивањем пресветог имена Христовог. А када се слава његова стаде ширити по народу, дознаде за њега Дреосвећени Филип, епископ мелитопољски. И дозва га к себи. И пошто га добро испита о свему, он се удиви његовој врлини и Божијој благодати у њему, и нареди да га науче књизи. А кад се научи књизи, епископ га, и против његове воље, посвети за презвитера, и повери му старање и управу над једним храмом.

Велики пост

Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне литургије средом и петком се служи литургија Пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост.

Свети Фотије Цариградски

Богоносни Оци наши, уредивши у Цркви Божјој све богоприлично и богоугодно, као што су и сами примили од светих Апостола, оставили су нам као свештено предање и ово богодано учење: исповедати и бранити праву веру - Православље - веће је од свих других врлина. Ниједна друга врлина, веле они, није пред Богом тако велика и за Цркву тако корисна као исповедање и брањење праве и истините вере. Јер Истина је Бог (Јн. 14, 6), и љубав према Истини Божјој и исповедање богодане Истине у Цркви, тојест истините црквене вере, ослобађа и освећује и спасава нас људе (Јн. 8, 32; 17, 19; 2 Сол. 2, 10). Овај свети наук нарочито су истицали и наглашавали они велики Оци Цркве који су читав свој живот провели у борби за очување праве и спасоносне вере Христове, којом се једино ми људи спасавамо и вечни живот задобијамо. Ова света наука и предање Отаца, потврђени и посведочени целокупним животом њиховим, најбоља је поука и пример и за наше данашње поколење, охладнело и окорело у својој равнодушности према правој вери због свога неревновања "за љубав истине", како вели св. Апостол (2 Сол. 2, 10).

Митрополит Амфилохије: Пост - промена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесио тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божјој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божји и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Свети Вукол Смирнски

Вукола свети, очистивши себе још у младости, постаде обиталиште Светога Духа. Пошто свеславни и љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов, нађе да је Вукола опробан и достојан, посвети га за епископа и пастира Цркве у Смирни. И онда овај божанствени јерарх, просветљен Духом Светим, просвети незнабошце који су се налазили у тами незнања, и помоћу светог крштења начини их синовима светлости и дана, ослободивши их од неукротивих зверова, тојест од дивљих и мрачних демона. А када дође време да свети Вукола отиде ка Господу, он посвети светог Поликарпа за епископа и свог наследника у Смирни, и учини га пастирем и учитељем својих духовних оваца. И тако отиде ка Господу. А када сахранише свете мошти његове, учини Бог те на гробу његовом израсте мирта, која је исцељивала, и до данас исцељује, од разних болести оне што са вером долазе.