Свети владика Николај: Спасовдан - Вазнесење Господње

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Свети Ахилије Лариски

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију. Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Свети мученик Исидор

Прве године Декијева царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.

Света мученица Гликерија

У првој години владавине незнабожног цара римског Антонина, када Грчком управљаше царски намесник Савин, хришћани тракијског града Трајанопоља сваки дан се сабираху у свој мали храм, и са великим усрђем мољаху се Богу, просећи од Њега мир и умножење хришћана. Јер тада беше мало хришћана, а и они беху у великим невољама због гоњења. А гоњења на хришћане настадоше зато што цар Антонин, као незнабожац, приношаше жртве поганим идолима, и свуда разасла безаконо наређење да сви који се не клањају идолима буду побијени. Када то наређење стиже у Тракију, намесник Савин оде са њим у град Трајанопољ, објави га народу и одреди дан у који ће сви грађани морати узети учешћа у празновању бога Зевса. Празник се тај називао лампадофорија, тојест буктињоношење, и имао је почети на три дана по доласку намесниковом у Трајанопољ.

Житије Светог оца нашег Епифанија, Епископа кипрског

Постојбина светог Епифанија, пореклом Јеврејина, бејаше Феникија, покрајина поред реке Елевтере која извире из Ливанских Гора и улива се у Феничанско Море. У селу Висандуку, недалеко од града Никеје, живљаху родитељи светог Епифанија, бавећи се земљорадњом. Они имађаху двоје деце: Епифанија и кћер Калитропију. Када Епифанију беше десет година, умре му отац; мати удовица беше у великој невољи како да у својој сиротињи исхрани децу своју. И она их прехрањиваше трудом руку својих. Тако прође неколико година. Магаре које удовица имађаше беше врло лудо и љуто. Једном рече мати Епифанију: Чедо, узми магаре, одведи у град на тржиште и продај, да купимо хране. Епифаније одговори матери: Ти знаш, мати, да је магаре лудо, и кад га купци на тржишту буду видели како лудује и бесни, они ће ме тући. Мати му на то рече: Иди, чедо, а Бог отаца наших нека укроти магаре.