Свети Герман Цариградски

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат, када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Свети Кирило и Метохије

Житије и трудови Преподобних отаца наших Методија и Константина, у монаштву Кирила, учитеља и просветитеља словенских

У време иконоборних царева грчких Лава Јерменина, Михаила Травла или Балба, и затим сина Михаилова Теофила, живљаше у граду Солуну високородан и богат човек Лав, војнога звања, у чину стотника. Супруга му се зваше Марија. Они родише ова два светила свету и просветитеља словенских земаља: Метохија и Константина, у монаштву названог Кирил. Методије беше старији Константин млађи.

Методије је у почетку служио у војсци као и његов отац. Сазнавши да је добар војник, цар га произведе за војводу и посла у једну словенску покрајину, Славинију, која је била под грчком државом. А ово се догоди по промислу Божјем, да би Методије научио словенски језик, као каснији духовни учитељ и пастир Словена. Провевши десет година као војвода, он увиде таштину житејских брига; а усто и иконоборни цар Теофил стаде гонити православне због поштовања светих икона. Са та два разлога Методије остави војводство и све лепоте овога света, оде на гору Олимп, постриже се у монашки чин, и у анђелском обличју служаше Цару Небеском, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Свети Никодим, Архиепископ српски

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети апостол Симон Зилот

Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ, јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.

Пренос моштију Светог оца Николаја

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17).