Свети Оци о посту

О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. На пример, Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост) каже: "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, спремање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина."

Сјећање на острошког игумана архимандрита Лазара

Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посвједочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. 6. децембра 2014. године, навршило се четрнаест година од упокојења нашег оца Лазара.

Данас се присјећамо како су се од оца Лазара опростили Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Преосвећена господа Епископи умировљени херцеговачки Атанасије и захумско-херцеговачки Григорије, а шта су разговору са протојерејем-ставрофором Гојком Перовићем о оцу Лазару рекли Преосвећени Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и нишки г. Јован 2000. године.

Старац Порфирије Кавсокаливит: Христос је наш пријатељ

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.

Презвитер Оливер Суботић: Преподобни Порфирије Атонски

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас су нам, драга браћо и сестре, више него икад потребни Светитељи Божји. Имамо толико духовних књига, које су нам свакако корисне, али су нам далеко потребније Живе ипостасне Књиге у које се уселила Реч Божја. Имамо и стотине храмова и они су нам свакако потребни, али су нам далеко потребнији Живи ипостасни Храмови у које се уселио Дух Свети. Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске  патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.

На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.