Владимирска икона Мајке Божје

Три пута у години Цркава врши празновање у част Владимирске чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Владимирску икона Богоматере по општем веровању наших предака насликао је Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Икона је била насликана још за време земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење - икону, Дјева Марија је поновила пророчке речи: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом". Године 450. за време императора Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду, који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната ради великих чудеса.

Преподобна Анастасија Српска

Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке може се сматрати исправним полазиштем које ће свакој души пружити разумевање дефиниције личне хришћанске врлине у породичном окружењу. На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.

Епископ Атанасије (Јевтић): Пренос Моштију Светог Јустина Новог Ћелијског

О 120-годишњици рођења и 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног Оца Јустина, извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење (грчки ἀνακομιδή) његових Светих Моштију– у његову задужбину, тробродни Храм у Манастиру Ћелијама, сходно вековном предању Свете Православне Цркве.

Овај свети чин обављен је по благослову и са учешћем надлежног Епископа Ваљевског г. Милутина, и по саборном договору тестаментарних наследника Светог Аве (осим једног који отпаде од тог благословеног сабора са свима Светима и од „јединства вере и заједнице Духа Светога“, те „епископство његово прими други“, а он се стрмоглави у понор раскола – отцепљења од читаве Саборнокатоличанске Цркве Православне).[1]

Свети владика Николај: Недеља друга по Духовдану

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПРИЗИВАЊУ АПОСТОЛА

Матеј 4, 18-23. Зач. 9.

Зашто толико журе људи у наше време?
Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и
оставља за собом траг жалости.

Зашто толико журе синови људски у наше време?
Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и
остављају за собом траг горчине.

И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у
прошлости, гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове
иструлеле. Са смрћу њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и
њихова рода. Они, који за њима долазе, са истом журбом сеју, са истом
журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.

Педесетница као старозаветни празник

Педести дан после  јеврејског највећег пазника Пасхе зове се према броју дана између једног и другог - Педесетница (грч. Пентикости) или Празник седмица  (Изл 34,22) или  Празник жетве  (Изл 23, 16), као и Дан првих плодова  (Бр 28,26).

Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства под Мојсијем, за што нема библијског основа. Од 16. нисана обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан празновања Педесетнице, који је падао 6. сивана (негде крајем маја) (Изл 23,16-19; 34,22; Лев 23,15-22; Бр 28).  Педесетница је била јеврејски дан молитве, и народу се нарочито налагало да се радује пред Господом, са својим укућанима, слугама, левитом у своме месту, а и туђин (дошљак), сирота или удовица имали су се радовати „на месту које изабере Господ твој да онде настани име своје“ (Понз 16,9-12).