Житије Светог великомученика Димитрија Солунског Чудотворца

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа.Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Свети мученици Маркијан и Мартирије

Када безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење на верне хришћане како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника. У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац а не твар, учовечени Бог а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на двору своме приближи к себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову. Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског. Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и урадише. А место њега узведоше на патријаршиски престо Македонија. И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође такође погубише на разне начине. Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову, и "као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда".

Свети великомученик Арета

Када у Грчкој земљи цароваше Јустин, a y Етиопији Елезвој, цареви правоверни и добри, тада у земљи Омиритској ступи на престо безакони цар, по имену Дунаан, Јеврејин по рођењу и по вери, хулитељ хришћана. Сви саветници његови, и слуге, и војници беху или Јевреји, или незнабошци који се клањаху сунцу, месецу и идолима. Он се стараше да све хришћане истера из своје земље и да у њој потпуно искорени и само име Христово. Он страховито гоњаше Цркву Божију, мучећи и убијајући верне који се не покораваху његовим наређењима и не хоћаху да живе по јеврејском закону.

Свети aпостол Јаков, први Епископ јерусалимски

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.

Свети равноапостолни Аверкије Јерапољски

За царовања Марка Аврелија, сина Антонинова, у граду Јерапољу, у коме имађаше мало хришћана a огромно мноштво незнабожаца, свети Аверкије беше епископ. У време једног великог празника у част идола, сви сакупљени незнабошци у храму свом весељаху се и клањаху бездахним боговима својим, идолима, приносећи им жртве. Свети Аверкије, видевши то, уздахну и заплака што л.уди ослепљени безумљем, оставивши Бога, клањају се ђаволима, и не марећи за Створитеља почитују дело руку људских. Затворивши се у своме дому епископ се мољаше, говорећи: