Свети пророк Илија

Свети пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, свети  Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.

Преподобна Евгенија (Лазаревић)

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“.[1] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“).[2] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[3]

Свети Стефан Деспот Српски

Светом пророку и боговидцу Мојсију рече Бог, јавивши му се на Синају, да ће му се приближити, јер се и Мојсије приближи Богу угађањем. И још рече Бог да ће се после тога приближавати и свима онима који буду слично Мојсију верни служитељи и угодници Његови. Јер свакоме, рече Бог Мојсију, који Ми се приближује и узноси се к Мени у чистом ковчегу тела свога, сачуваном неприкосновеним од потапајућих вода неверја и нечистоте, приближићу се и Ја њему и изићи ћу му у сусрет, изливајући на њега воду чисту од Духа Мојега, и узвешћу га до вишњих и непролазних стварности небеских.

Овако почиње описивање живота и подвига овог славног и благочестивог господара Српског, деспота Стефана, његов животописац Константин Философ. Настављајући затим са упоређивањем светог деспота Стефана са боговидцем Мојсијем, он вели да је онај свети Боговидац био узор и образац овом светом Богољупцу, то јест праведном Стефану деспоту, јер је животни пут и подвиг њих двојице био од самог почетка сличан и скоро један и исти. И Мојсије и Стефан су, као богоподвижни анђели водитељи, око четрдесет година водили спасоносно свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског и кроз пустињу невоља и опасности ка земљи обећаној, то јест ка Царству Небеском. Кроз њих обадвојицу подједнако се прослави Бог дивним и славним делима Својим над противницима, и постаде диван Бог у споменима Светитеља Његових.

Преподобна Макрина

Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви. Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова.

Свети мученик Јакинт

Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине. И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост. Гледајући идолопоклонике где се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсече то дрво. Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града. Ту га најпре жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше. После тога бацише га у тамницу, где он свету душу своју предаде у руке Божје.