Житије Светог Николајa Жичког и Охридског

Златоусти проповедник Васкрслог Христа

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Преподобни Теодор Трихина

Преподобни Теодор Трихин беше цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић Бога ради остави своје родитеље, и дом, и богатство, и славу, оде у један пустињски манастир у Тракији, и замонаши се. Ту себе предаде најтежим подвизима, и толико испосни тело своје, да је у лицу изгледао као мртвац. Све ноћи проводио је стојећи на молитви и борећи се са мразом и ледом; вазда је ишао гологлав, и одевао се само у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. После њега и манастир у коме се подвизавао би прозван Трихин. Због свог великог самомучења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 године. Из његових светих моштију потече миомирисно целебно миро, којим се верни исцељиваху од сваковрсних болести и демони се прогоњаху, у слави Христа Бога нашег.

Преподобни Јоасаф Српски

Када српски цар Душан, Силни Немањић (1331-1355) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348). Душан се тада прогласи за "цара Срба, Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.

Преподобни Јован Ветхопешчерник

Обитељ преподобног Харитона у Палестинској пустињи близу Јерусалима називала се Ветхом Лавром, јер би подигнута пре других лавра. У тој Ветхој Лаври подвизавао се овај преподобни Јован. Од младости рањен божанском љубављу, он се приљуби уз Бога, по речи псалмопевца: Мени је добро приљубљивање уз Бога (Пс. 72, 28). Презревши ништавне сласти овога света и гордост, он се уклони из своје домовине, узе крст монашког живота и оде у туђу земљу Господа ради, Који је од рођења Свог био туђинац на земљи и све до смрти није имао где главе склонити.

Преподобни Јован Исавријски, ученик Светог Григорија Декаполита

Постојала су два Декапоља: један близу Галилеје у Палестини који спомиње свети еванђелист Матеј (Мт. 4, 25), и други у Исавријској покрајини. Из овог Исавријског Декапоља бејаше свети Григорије Декаполит, учитељ овог преподобног Јована о коме је реч. Омрзнувши свет и заволевши Христа од младости, овај свети Јован оде к светом Григорију Декаполиту. Свети Григорије га замонаши, и он остаде поред њега подвизавајући се и у свему служећи Богу. И он беше толико смирен и послушан, и за свако добро дело ревносан, да се духовни отац његов свети Григорије радоваше због њега и слављаше Бога.