Кроз Часни пост: Велика субота

У Велику суботу совршавамо Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни.

Стога, Својом неизрецивом снисходљивошћу, Христе Боже наш, смилуј се на нас. Амин.

Синаксар

Онај који сједињује све беше подигнут на Крст, и цела творевина ридаше видевши Га обнаженог на Дрвету. Сунце сакри зраке, звезде одбацише свој сјај, земља се страшно потресе, море се повуче а камење распаде. Многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих. Пакао је јечао а Јевреји се стараше како да прошире лажне вести против Христовог васкресња. А жене ускликнуше: „Ово је преблажена субота у коју Христос спава, али ће устати у трећи дан!"

Јутрење, Велика субота

Данас је у гробу Онај Који држи творевину на Своме длану. Камен покрива Онога Који је прекрио небеса славом. Живот спава, пакао дрхти а Адам је ослобођен од окова. Слава Твоме благоустројењу, Којим си све испунио, дарујући нам вечну суботу, Твоје пресвето Васкрсење из мртвих.

Синаксар на Свету и Велику суботу

Стихови:

Узалуд гроб чуваш, стражо:

гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога?

Поуке испред плаштанице на Свети и Велики петак

Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут - пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом,

Страшни суд над Богом

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Владика Николај: Из Јерусалима на Велики Петак

Освануо је спомен дан највећега злочина, што га је сунце видело на земљи. Дан страха и стида за савест људску до краја времена. Обичај је за поклонике, да тога дана прођу ногама и мислима Пут Бога. То је пут којим је Господ под крстом ходио на Голготу. Кренули смо из Гетсиманије па на више. Свратили смо у дом Јоакима и Ане, родитеља Родитељке. Мислили смо на њу, мајку великога бола. Да ли је она била у оној грозној поворци? Није. Видећемо доцније.

Палата Пилатова. Као да газимо по пепелу угашеног вулкана. Но огањ страсти и смрад неправде још се осећа. Ту је Учитељ Правде суђен и осуђен. Ту је Човек Невиности бичеван од безаконика. Није било на Њему ни једног кајиша здраве коже. Јевреји су се били потрудили претходне ноћи, да тога не буде. И римски војници су бичевима само удубљивали исте ране на истом телу. Они који уче римско право и римске законе треба да дођу на ово место, да би се за увек згнушали над том нечовечном трулежи.