Свети мученик Неофит

У Никеји, граду Витиније, живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.

Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе.

Преподобни Максим Исповедник

Велики и по имену и по животу, Максим преподобни би рођен у Цариграду од родитеља високородних и православних. Школовао се много; проучио је сву философију и богословље; и постао муж премудар и славан, и на царском двору поштован. Видећи његову образованост и честит живот, цар Ираклије га постави, иако Максим није хтео, за првог саветника свог Царског Сената. И беше веома омиљен и угледан у Сенату, и целом престоном граду од велике користи.

Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу. У том манастиру он не остаде дуго због најезде персијске војске, која у то време стиже до Халкидона, него ускоро пређе у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту.

Преподобни Јевтимије Велики

Преподобни Јевтимије рођен је у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата, око 377 год., од оца Павла и мајке Дионисије. Родитељи му беху побожни, високог порекла, и чувени по врлинама. Много година нису имали порода, због чега стално веома туговаху. Одлазили су у оближњу цркву светог мученика Полијевкта, и непрестано се молили Богу да им да порода. И када једне ноћи стајаху на молитви, имађаху божанско виђење, пропраћено овим речима: Утешите се, Бог ће вам дати сина чије ће име значити утеху, јер ће у његовом рођењу Господ дати утеху црквама својим. После тог виђења Дионисија затрудне. И пре но што се дете роди, они обећаше да га даду на службу Богу. И роди се мушко дете, и наденуше му име Јевтимије. У то време на Истоку цароваше Валент, а на Западу његов рођак Грацијан. И још не беше мира и спокојства по црквама Христовим које аријанци смућиваху. Јер почевши од Констанција, сина Константинова, па све до смрти Валента, читавих четрдесет година, трајало је велико гоњење и злостављање православних. А кад се роди свети Јевтимије, сва се жалост претвори у утеху и радост. Јер не прође ни пет месеци од Јевтимијева рођења, а злочестиви цар Валент би побеђен од варвара, који заузеше Тракију. Бежећи од њих, Валент се сакри у једном селу близу Једрена у плевњи. И изгоре злочестивац у тој плевњи и злом смрћу погибе од привременог огња, који му би као предверје вечнога огња. Са погибијом овог безбожног цара, погибе и сва сила аријанска. И ускоро, са ступањем на престо Теодосија Великог, светим црквама би подарен мир и спокојство.

Свети Марко Ефески

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја све обнавља и, прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дап. 13, 42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским". Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји - Марко, Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом". Овај његов брат Јован, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду, написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити.

Свети Атанасије Велики

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, - то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.